Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reči koje ujedaju
Navršilo se 88 godina od rođenja Borisa Vijana, jednog od poslednjih renesansnih umetnika
Pojam renesansnog umetnika, multitalentovanog čoveka koji stvara blago u različitim granama umetnosti, postojao je i u 20. veku. Briljantni Francuz Boris Vijan (10. mart 1920 – 23. jun 1959), ostavio je neizbrisivi trag u svetskoj kulturi, pre svega, kao pisac a zatim i muzičar, pevač, prevodilac, pesnik, kritičar, glumac i izumitelj. Čega god se dotakao ovaj umetnik kome se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nedavno navršila 88. godina od rođenja, predstavljalo je pionirski potez i „domaći zadatak” za buduće generacije genijalaca ili onih koji bi to želeli da budu.
Ali, čak i među njima je malo onih koji bi mogli da se pohvale da su uspešno pisali zaumne, poetične romane pune fantastičnih simbola i slika, paralelno sa detektivskim pričama prepunim seksa i nasilja, usput pevajući šlagere koji su izazivali uzdahe žena i gnev države. Strast prema pisanoj reči bila je natopljena svirkom njegove trube, prelepim glasom i ljubavlju prema džezu.
Boris Vijan je rođen u bogatoj pariskoj porodici liberalnih shvatanja što je, svakako, uticalo na budućeg umetnika i buntovnika. Završio je školu za inženjera, ali njegov proključali duh nije dozvolio da bude ukalupljen u uskostručne vode. Kao inženjer, radio je u Francuskoj asocijaciji za standardizaciju koja ga je sputavala, a posvetio joj je satirični roman „Vercoquin et le plankton”,koji je napisao u 23. godini. U 17. godini, Vijan je prvi put čuo maestra Djuka Elingtona, i tada je naučio da svira trubu. Tada se rodila i njegova ljubav prema novoj i neistraženoj kulturi Amerike.
Posle Drugog svetskog rata, Vijan koji kao da predoseća da mu je namenjeno malo vremena, piše na stotine pesama, razvija karijeru pevača u kabareu, glumi u filmovima, stiže da piše kritike za francuski magazin posvećen džezu. U roku od dve godine, od 1946, stvara dva zapažena romana, jedno remek-delo, roman „Vadisrce”, a sledeće godine, pod pseudonimom Vernon Saliven, krvavu priču „Pljuvaću po vašim grobovima”. „Vadisrce” je neverovatna, slojevita priča koja se odigrava u jednom selu, van vremena i prostora, koja gotovo hirurški secira ljudske karaktere. „Pljuvaću po vašim grobovima” prati ubicu, američkog crnca Lija Andersona koji se sveti zbog linčovanja mlađeg brata tako što siluje i ubija bele devojke.
Džejms Boldvin, američki pisac, zabeležio je da suština te knjige nije u seksualnom iživljavanju, nego da govori o gnevu i bolu.
„Vijan je (o tom gnevu) mogao da čuje u muzici crnaca, po podrumima i barovima ondašnjeg Pariza. Mogao je to da sazna i od Vilijama Foknera, Ričarda Rajta i Čestera Hajmsa, ali on je to čuo u muzici i, sigurno, video na ulicama”, zabeležio je Boldvin.
Ono što u 21. veku predstavlja okosnicu gotovo svake radnje američkog akcionog filma, zabeleženo je u Vijanovom romanu. On se nije ogradio od nedela glavnog lika, što ga je skupo koštalo. Napisao je tu knjigu zbog opklade, tvrdeći da će za 10 dana napisati bestseler u stilu američkih pisaca detektivskih romana koje je prevodio. Što je rekao, to je i uradio, a verovatno ni sam nije očekivao takav rezultat: prvo izdanje romana je planulo, a jedan primerak nađen je pored leša ubijene devojke. Moderni majstori marketinga bi rekli: „Kakva reklama!”
Vijanov nasilni roman je bio zabranjen, a autor je kažnjen sa 100.000 franaka. Nije se smirio, i napisao je još dva šund romana pod pseudonimom Vernon Saliven.
I u toku pedesetih godina prošlog veka, Vijan vodi petostruki život. Svira i peva u noćnim klubovima, piše ozbiljnije romane različitog kvaliteta, scenarije za filmove, drame apsurda i pesme.
Ženio se dva puta. Prvi put sa Mišel Leglis. Taj brak je završen razvodom 1952. godine. Dve godine kasnije, oženio se Ursulom Kibler, švajcarskom plesačicom. Sa njom je bio u bioskopu, tog 23. juna 1959. godine, kada je umro. Gledao je filmsku verziju romana „Pljuvaću po vašim grobovima”, u režiji Mišela Gasta. Luj Mal, čuveni režiser, tvrdio je da ga je veoma loša verzija njegove knjige na filmskom platnu i ubila.
– Ubeđen sam da je Boris umro od sramote kada je video šta su učinili sa njegovom knjigom. Kao i sve drugo, i bioskop može da ubije, rekao je Mal, sa kojim je Vijan sarađivao i čak ubedio Majlsa Dejvisa, legendarnog muzičara, da komponuje muziku za njegov film „Lift to the Scaffold”.
Moguće, ali je verovatnije to da je Vijan napustio svet zbog bolesti srca, koje je „zaradio” još kao dete, usput vodeći hiperaktivan život. Uprkos veoma krhkom zdravlju, ostavio je iza sebe kljiževno delo koje broji 50 tomova, a postao je i deo džez istorije. Tri godine pre smrti, snimio je pesmu „Dezerter”, antiratnu himnu protiv francusko-alžirskog rata, otpevanu kristalnim glasom uz nežnu muzičku pratnju. Kao i uvek, njegova muzika je mazila, a reči su ujedale, zbog čega je pesma bila zabranjena.
Stanko Stamenković
-----------------------------------------------------
Prevodi na srpski jezik
Srpske izdavačke kuće su posvetile zasluženu pažnjuBorisu Vijanu. Novosadski „Stylos” štampao je njegove romane „Vadisrce” i „Crvena trava”a „Prometej”, takođe iz Novog Sada, objavio je zbirku priča „Žmarci”. „Paideja” iz Beograda je prošle godine objavila Vijanovu „Penu dana”, delo koje je kritika proglasila jednim od najdirljivijih ljubavnih romana 20. veka.
[objavljeno: 31/03/2008.]
