Izvor: Blic, 07.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reći ili ne reći
Reći ili ne reći
Kadgod sam uređivao pozorišne programe za neku od premijera, a uredio sam ih nekoliko stotina, uvek mi je bilo najteže da izvučem od reditelja da napiše ili kaže nešto o svojoj budućoj predstavi.
Ma koliko je katkada publici bila potrebna takva eksplikacija, iskustvo mi kaže da su reditelji u osnovi u pravu što to izbegavaju. Najčešće se brane rečima: 'Nek predstava govori sam po sebi'.
A zapravo iz reditelja najčešće progovori >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iskustvo. Kadgod nešto napišu, kritičari ih hvataju za reč. Reditelj je obećao to i to. A toga nema u predstavi.
Dakle, ima istine u na prvi pogled banalnoj i otrcanoj formuli - neka predstava govori za sebe.
Veoma je teško, i kad reditelj tačno zna šta hoće - jednu preko glumaca posredovanu misao izreći eksplicitno, kao na panju odsečenu. Kad je reditelj umetnik, onda u moru autorovog teksta mora da nađe niz nijansi koje su nesvodive na nekoliko rečenica takozvane eksplikacije.
Nije u pozorištu dobro da predstava ima jedan jedini smisao, tezu. Dijaloška forma pretpostavlja sukob raznih mišljenja. Iz sukoba tih mišljenja rađa se neki složeniji smisao. Čak kad je pisac izabrao jednu ličnost u komadu da bude njegov protagonist, glasnogovornik, ne znači da u predstavi to treba da se oseti. Čak je bolje da reditelj i glumac skriju tu njegovu ulogu.
Lukavi pisac ili reditelj katkada zna da kaže u svojoj eksplikaciji nešto što nije njegova prava namera. A to zvuči pametno, kao duboka istina ili je prihvatljiva duhovitost. Tad se desi da kritičar ili gledalac otkriju nešto drugo i ponositi su na svoju pronicljivost.
Spolja i unutra
Nedavno su u Francuskoj održane demonstracije kojima je desničar Le Pen pozvao sunarodnike da glasaju protiv usvajanja Evropskog Ustava. Lako je njima, Francuska je i formalno i simbolički u Evropi, dok mi još čekamo pred njenim vratima.
Fenomen granica, simboličkih ili stvarnih, zapravo je fenomen Spolja i Unutra, kojim se sprovodi dinamika društvenog uključivanja i isključivanja. Za razliku od Francuza, koji su Evropljani i mogu da se ponašaju kako hoće, pa čak i da odluče da odu, mi smo u odnosu na Evropu spolja i tek treba da zaslužimo pristupnicu. Ali pitanje političke kompatibilnosti kandidatu za članstvo u evropskoj uniji zapravo se i ne postavlja, odnosno, postavlja se samo onome ko na te zahteve ne može da odgovori. Kako bi se inače, postavljena granica mogla održati?
Jer političke i kulturne poretpostavke za članstvo, u stvari su standardi civilizovanog društva. Oni koji su ispunili te zahteve već se nalaze unutra, mogli bismo reći 's onu stranu politike'. Iz te perspektive, društva upletena u političke borbe, tako se veruje u Evropi, nalaze se izvan granica civilizovanog sveta. Ideja evropskog kulturnog i političkog prostora koja se temelji na kategoriji kompatibilnosti, međutim, prikriva činjenicu da se ponovo uspostavljaju granice između Spolja i Unutra uvodeći u opticaj dihotomije MI-ONI, odnosno, NAŠE-NJIHOVO.
Kategorija Drugih, o kojoj je zapravo reč, onih koji su »spolja«, pokazuje se istovremeno i kao integrišući, ali i kao dezintegrišući činilac evropskog koncepta, čija je dinamika sadržana u neprekidnom proizvođenju Razlika, kako bi preko njihovog isključenja, Evropa mogla da se konstituiše kao takva.
Paradoks pomenutog evrocentrizma sadržan je u činjenici opšteproklamovanog koncepta multikulturne tolerancije, dok se sa druge strane, kao politički model uključenja-isključenja, pojavljuje novo ucrtavanje granica.
Da li to znači da je na delu stgari Šmitov pojam politike? I zapravo, može li biti politike izvan ovog kategorijalnog aparata?
