Izvor: Blic, 17.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reči bez dela
Reči bez dela
Glasovita parola pozivala je na delanje umesto govora. Komunisti mišljahu kako dela govore hiljadu reči, i bejahu u pravu. Samo što nisu umeli da delaju, a parole su im lepo išle. Neokomunisti, ovi što su nekadašnju partijsku državu zamenili višepartijskom - dakle isti princip, samo veći broj lopova deli dobit – a što se na pomen komunizma trzaju kao ošureni, uspeli su da pomire nemoguće: ni reči, ni dela. Dok ih ne pritera(ju).
Farsa sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << deklaracijom o osudi zločina, a, da se razumemo, to je kulturno-civilizacijsko, ne političko pitanje, samo zorno demonstrira nesposobnost govora i delanja onih koji o sebi vole misliti kao o vlastodršcima. Deklaracija je i tako višestruko odocnela, i ne znači ništa drugo do simboličkog izražavanja volje da se više ne bude mimo sveta. Pa, ipak, i takva, ona je predmet spora nekolicine provincijalnih umova, onih čije je geslo 'Misli lokalno, grabi za sebe'. Pritisnuta od sveta, nemušta adminstracija i njeni nezvanični partneri nikako ne uspevaju da artikulišu vrlo jednostavnu misao - valja biti čovekom, a čovek se prepoznaje po stidu i solidarnosti.
Kako se kod nas niko ničega ne stidi, štaviše, svoje odsustvo stida podiže na pijedestal doslednosti, iako je reč o običnoj gluposti, to je sasvim jasno da u našoj maloj prethrišćanskoj zajednici, u kojoj se poučak o balvanu u sopstvenom oku nikada nije zapatio, nesuđena deklaracija ne može biti doneta. Ona bi, bez obzira na njen sadržaj, značila da se cela jedna kamarila odriče osnovnih poluga svoje male, lokalne moći. A to ovde ne biva.
Sreća je da puk ima više pameti nego oni koje je izabrao u one skamije u Ulici maršala Tita. Obična ljudskost uvek ima više mudrosti od kalkulisane empatije. Na tom poslu civilizacija radi već tri hiljade godina. Najpre radi, a potom govori. Uprkos svemu.
Anđelina i Bred
'Gospodin i gospođa Smit' reditelja Daga Limana
Posle pet ili šest (interna bračna pošalica) zajedničkog života porodica Smit se ispoveda psihijatru, otkrivajući da ih je zahvatila bračna čamotinja, seksa ni za lek, tuga pregolema. Tako počinje novi holivudski hit 'Gospodin i gospođa Smit' (god. proizvodnje 2005. trajanje: l20 min.) reditelja Daga Limana. Džon i Džejn (Bred Pit i Andželina Žoli) su se upoznali negde u Kolumbiji, dok su na tajnim zadacima, bez znanja onog drugog, obavili neka naručena i dobro plaćena ubistva. Ali, u jednom trenu, sudbina ih nanese jedno na drugo i potom im sine u glavi da zakoni profesije nalažu da odstrele svog bračnog partnera. Zvuči vam nešto poznato i prokleto ste u pravu: film deluje kao nehotični rimejk čuvene crne komedije velikog Džona Hjustona 'Čast Pricijevih'. Golema nevolja nove verzije je u tome da humora nema ni u odnosima između likova, a ni prema žanru, a prilično banalan scenario (rad studenta sa univerziteta Kolumbija Sajmona Kinberga, tobož magistarski rad) ovde postoji samo da bi Andželina i Bred protrčali od početka do kraja kako bi iskazali magnetski sjaj svojih zvezdanih ličnosti.
I pošto nema šta bitno da se dogodi između Džona i Džejna (ja Tarzan, ti Džejn), koji se proganjaju i potom potonu u naglo probuđenu erotsku strast (nagon ubijanja kao sjajan afrodizijak), više i ne sumnjamo da će na kraju brak biti očuvan uz nove plamenove zajedničkih emocija. Pravde radi, ima zabavnih pojedinosti u odnosu prema profesionalnim obavezama, u brizi da se raznovrsno naoružanje drži skrovito i izvuče na svetlo dana samo kad je neophodno. Ima spektakularnih scena u ambijentu moderne metropole, ali i u nekim pustinjskim zabitima, ima proganjanja kolima i barokne upotrebe najraznovrsnijih ubilačkih spravica. Tek da nam prođe vreme. Gospodin Pit i gospođica Žoli nijednog trena nisu imali iluzija u kakvom su se filmu našli. Njihov lični šarm i sigurnost snalaženja obezbeđuju Limanovom filmu hod po ivici praznine i banalnosti. Pošto je holivudska žetva prilično tanušna, kao i prethodnih godina uostalom, već sa snimanja filma stigle su lukavo smišljene glasine o strasnoj vezi dvoje glumaca, o uzdrmanim brakovima, i sličnim tricama. Bolji mamac za najšire gledalište nije mogao da bude pronađen.
