Izvor: Danas, 15.Jan.2015, 01:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rečglumaca postala je nevažna

Beograd - Gotovo godinu dana nakon premijere na 42. Festu film "Top je bio vreo" reditelja Bobana Skerlića, nastao po istoimenom romanu Vladimira Kecmanovića, dolazi u domaće bioskope. Čudna sudbina ostvarenja čije je snimanje dugo odlagano, da bi do premijere prošlo nekoliko godina, i tek sada počela njegova distribucija, nije zapravo ništa oduzela od aktuelnosti temi kojom se bavi, kaže za Danas glumica Anita Mančić.

 Ipak, kako tvrde kritičari, film o ljudima koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je rat zakovao u stambenoj zgradi u kojoj su, koliko do juče, prilično mirno zajednički živeli, prvenstveno treba pogledati zbog njene uloge - Hatidže, žene koja prihvata srpskog dečaka kada izgubi roditelje tokom opsade Sarajeva.

- Hatidža je čovek kakav se retko sreće u ekstremnim situacijama kao što je rat. Ona je zadržala sve ono ljudsko u sebi. Mesto u filmu u kojem ona odbacuje dečaka, nakon smrti svoga sina, bilo mi je jako teško da opravdam. Mora da je to neki strašan trenutak koji se desio toj ženi da bi mogla tako nešto da uradi. Ono na čemu sam ja insistirala jeste da ima neku vrstu kajanja, da je zapravo to odbijanje deteta samo momenat, da to nije suštinski stav, jer mislim da je takav stav nemoguć. Posebno zato što je ona jedna od retkih osoba koja se odupire svemu lošem, jer znamo da se, kada se čovek navikne na razne situacije, pojavljuju različiti instinkti, gubi se razum... Kod nje je zapravo ono ljudsko zrno nadvladalo sve animalno koje se inače projavljuje kod ljudi. I to je ono što je meni kao glumcu bilo značajno - da budem deo jedne takve priče i da igram jedan lik koji nema osećanje nacionalne, niti bilo kakve podeljenosti. Ja kroz tu Hatidžu pokušavam nešto da kažem - ističe Mančić.

- Ta vrsta podeljenosti se dešava. Ta vrsta sukoba je ljudska. Ona uopšte ne mora da ima nikakav veći značaj od toga i ja bih tu priču njima prepustila. Mislim da su i jedan i drugi vrsni umetnici. Imaju svoje ljudske stavove. Žao mi je što je čitav film dobio i takvu pozadinu. Ali u redu, hajde da gledamo pozitivno, pa neka i to bude nekakav marketing. Mislim da je ovo vrlo ozbiljan film za ovo vreme. Bez obzira što je to ratna priča. I meni je, moram priznati, dosta toga. Svi mi hoćemo da zaboravimo ono ružno. Ali neke stvari ipak ne smemo da zaboravimo i mislim da uvek treba da se vraćamo na njih. Neke stvari ne smemo da zaboravimo, ali ne u smislu raspirivanja mržnje ili bilo kakvo daljeg razdvajanja i netrpeljivosti, nego upravo da bi se ispravile greške koje su načinjene i sa jedne i sa druge strane.

- Nisam ja gradila pozorišnu karijeru, tako se desilo. Nema me zato što me ljudi nisu baš često zvali, ali i zato što neke stvari za koje su me zvali ja nisam bila voljna da radim. Jedno uzajamno dešavanje je dovelo do takvog rezultata. Ljudi dolaze u pozorište. Jeste da je to mali procenat naše populacije, ali opet ih ima. Pojavljuju se neke serije gde ja, bez obzira na veličinu uloge, ostvarim neki zapaženi trenutak.

- I pre toga je bilo tako. Ali ta predstava je bila šok za sve. Ne poznajemo se. Naše vaspitanje je takvo da ti svoju intimu čuvaš duboko, a sama ideja predstave je bila da iznesemo sva naša iskustva u odnosu na Jugoslaviju, zemlju u kojoj smo rođeni. Moja iskustva su bila zanimljiva, zato što sam jedan deo života provela u Hrvatskoj a drugi u Srbiji, jer su se moji roditelji, igrom slučaja, tako spojili. Ja nosim tu lošu priču iz rata, koje nije do te mere tragična kao za neke direktne učesnike, i to se nikako ne može upoređivati. Ali opet, neki meni bliski ljudi su bili u ratom zahvaćenim područjima. Ljudi su upoznali i moju ljudsku stranu - kako ja gledam na neke stvari u životu, kako sam gledala na zemlju u kojoj sam rođena i odakle sam potekla.

- Ima. Kroz svoj rad, svoje delo, reč... Ali nekako u poslednje vreme, spram odnosa u kulturi i raznih događaja - posle revolucije u Ateljeu 212, dezinformacija, informacija, izjava, izdvajanja, naša rečje postala zaista nevažna. Često se pitam da li da govorim ili ne. Nemam strah od provokacije, jer sam sama pred sobom čista, ali često se pitam - čemu, ako će na svako moje lepo pitanje biti ružan odgovor. Ne znam uopšte s kim komuniciram. Komuniciram sa nekim virtuelnim svetom. Ali i dalje govorim, jer možda moji stavovi utiču da se neko bar zapita, pošto ne verujem da možemo da promenimo svet.

- U nesređenom sistemu nema sreće. U državama gde ne postoje institucije, gde se ne poštuju zakoni ili čak ne postoje, gde sistem ne štiti čoveka, sve ostalo je nevažno. Da li sam ja zaposlena ili nisam - kako da vam kažem, danas jesam, sutra mogu biti na ulici. Navikli smo da idemo svi istim putem. Svi težimo nekim promenama a ne menjamo ništa. Mladima je teško, a žele da budu u istoj koži kao i mi. Mi nećemo da izađemo iz svoje kože. Stalno posmatramo jedan začarani krug i nikako da izađemo iz njega. Gledamo primere iz Evrope, daleko smo od Evrope. Gledamo primere u okruženju, ni nalik nismo okruženju. Nikako da probamo da nađemo neki sistem koji je neophodan ovoj situaciji u kojoj se nalazimo. Smatram da za sve postoji rešenje, samo je važno da imamo dobru volju da ga nađemo. Ne zalažem se ni za stalno zaposlene ni za stalno otposlene, većza ozbiljan program u ovom ozbiljnom trenutku kada smo zaista u finansijskom ropstvu. Ne kritikujem ni sadašnju vlast, jer nijedna vlast nije došla tu slučajno, mi smo je doveli. Kritikujem prosto naš odnos prema životu i naša očekivanja. Očekivanja mladih da budu zaposleni rešava im možda kako da plate kiriju, ali to ih sigurno neće zaustaviti da idu dalje i traže više i još. To nije sigurno rešenje. Nije ni moje - ja sam se sad fino ušuškala, pa ne moram ni da radim. Pitanje za te mlade ljude je - šta ti hoćeš. Ako zaista hoćeš da se pokažeš kao umetnik, onda radi nešto što je umetnost. Umetnost i dar će naći svoj put. Ako hoćeš novac, postoje različiti putevi. Da živimo u idealnim uslovima, ne možemo. Ja ću vrlo rado menjati mesto sa nekim mlađim kolegom, ako će to neki mladi život da učini srećnijim, ali ne verujem u to.

- Ne mislim da je privilegovana, ali ne mislim ni da smo mi jedini marginalizovani. Razumem svakog ko govori da je kultura ugrožena i ko je samo fokusiran na to. Kao stanovnik ove zemlje ne mogu a da ne primetim da je sve neophodno. Ne mogu a da ne primetim da je zdravstvo neophodno, jer onog trenutka kada me nešto zaboli, odem kod lekara. Ne mogu a da ne primetim hiljade drugih stvari koje su takođe u teškoj situaciji i marginalizovane. Ali, ako se pitam kao radnik u kulturi, čovek koji radi u pozorištu, onda da. Slažem se i sa tim da je i kultura marginalizovana, ali ne zato što je to neko namerno uradio, nego zato što je takva situacija. Rekla bih da je namerno marginalizovana samo u slučaju da je tu zastupljen samo najgori kadar. Ali nemam utisak da je baš tako.

Gde nas vetar odnese

- Jugoslavije se, nažalost, raspala. Prošla sam toliko država od kad sam se rodila, a makla se nisam. Jedino što je ostalo od svega je taj tvoj JMBG. Prosto više ne znam ni ko sam, ni šta sam. Više mi nije ni važno, iskreno da kažem. Kad se sad otvaraju teme o nacionalnosti, pa terorizam, mržnja, svo to zlo koje se dešava kod nas, u okruženju i svetu, strašno je sve to gledati, jer to ide iz neke podeljenosti. Jedni teže ka zajedništvu, drugi ka razdvajanju. Sve su to neki ogromni interesi. U suštini, mi se ništa ne pitamo. Imamo svoje male priče. Ljudske priče, sudbine. Batrgamo se. Kada odgovaram na ovakva pitanja uvek se uzbudim, jer se setim one scene iz filma "Američka lepota" sa kesom na vetru. Ponekad se osećam kao bačena kesa, pa gde me odnese vetar. Tako i svi mi, ništa se ne pitamo, zaista smo prepušteni nekim većim silama - primećuje sagovornica Danasa na temu raspada nekadašnje zemlje.

Nastavak na Danas...