Izvor: Politika, 26.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razumeti Alberta Špera
Žrtve moraju da nasilnike pogledaju u oči i da im oproste ono što ni sami sebi ne mogu, kaže Birgit Kosović
Birgit Kosović (1972) dobitnica je književne nagrade danskog nedeljnika „Weekendavisen” za najbolji roman u 2010. godini „Dvostruka zemlja”, koji govori o građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji. Rođena je u Kopenhagenu, gde i sada živi, majka joj je Dankinja, a otac sa prostora bivše Jugoslavije. „Dvostruka zemlja” joj je treći roman. Prema obrazloženju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nagrade, u ovoj knjizi nalaze se neki od najbrutalnijih proznih odlomaka u novijoj danskoj literaturi. Priča prati sudbinu bivšeg partijskog sekretara Milovana Kosovića koji, po izbijanju građanskog rata, beži iz Dubrovnika i skriva se sam. Birgit Kosović boravi ovih dana u Beogradu gde će se sresti sa studentima danskog jezika na Filološkom fakultetu.
Šta vas je podstaklo da napišete knjigu o ratu u bivšoj Jugoslaviji?
Još od detinjstva otac mi je govorio o našoj porodici iz Jugoslavije. Kao da mi je pričao bajke, ili pripovedao o Homerovoj „Odiseji”, o ljudima koji su u ratu, koji su ubijali i stavljali svoje živote na kocku zbog ideala. Moja prva iskustva slušanja i pričanja priča vezana su za ove razgovore. Međutim, moja majka nikada nije bila tako dobar pripovedač. Sećam se da sam je molila da mi opiše svoju porodicu, kao što je to činio moj otac, ali ona to nije mogla. Zbog toga sam mislila da samo muškarci mogu da uobliče priču, što me je rastužilo jer ipak nisam bila rođena kao muškarac.
Da li ste neke od tih priča iskoristili u romanu?
Neke sam upotrebila u romanu, ali ipak to nije priča o mojoj porodici ili nekoj stvarnoj ličnosti. Neke stvari sam izostavila, neke, pak, preokrenula i zatim dodala nove pojedinosti ili likove, zato što sam svom pripovedanju želela da dam smer. Da budem u mogućnosti da govorim o bivšoj Jugoslaviji kao o svojevrsnom mentalnom stanju: Šta znači biti celina u okolnostima u kojima centripetalna i centrifugalna sila preuzmu međusobnu kontrolu? Centripetalna sila traži harmoniju i jednakost, ali je takođe i oličenje zabrana. Centrifugalna sila predstavlja oslobođenje, ali i uništenje one vere koja međusobno povezuje ljude. Tako da gradeći ujedno i ruši. Te sile upravljaju svime što je oko nas, politikom, religijom, našim umovima, čak i geologijom. To je životna činjenica. Takođe, kada pišem ne razmišljam o politici ili o krivici, nije mi važno „otkuda nadire vojska” zato što je koristim kao simbol koji označava mentalni raspad.
Poznajete li nekoga ko je bio u ovom ratu, kako ste se Vi osećali u to vreme?
Neki članovi moje porodice pobegli su od rata u Dansku. Imala sam tada dvadeset godina, i iako sam smatrala da je sve vrlo ozbiljno, i dalje su za mene to bile samo priče. Ali, priče ožive tek kasnije u životu. Dug je to proces, kada se ujutru probudite i kada se suočite sa onim što vam je neko uradio, ili šta ste vi uradili njemu. To je kao kada neko umre i iznova morate da se pripremate za suočenje sa tom istinom, stoga i da umrete sa njom još jednom. Nisam suštinski razumela rat dok nisam postala starija, i dok me i druge stvari nisu naučile kako je to probuditi se ujutru i ne biti spreman.
Ako je rat za Vas simbol, koja su sve značenja izdaje?
Moja priča govori o bivšem političaru koji beži na selo kada rat počinje. Iznova proživljava izdaju koju je počinio prema svima koje je voleo, kao i prema sopstvenim idealima. Postavlja sebi pitanje: „Ko sam ja? „Da li sam mogao drugačije da biram i da budem neko drugi?” Njegova glavna izdaja je u tome što želi da postane neko drugi – Nebojša. U gotovo kanibalističkom činu on, Milovan, uzima Nebojšin život. U trenutku kada se pretvorio u čoveka koji je želeo da bude, takođe je počinio i mentalno samoubistvo. Po mom mišljenju, preobražaj, prevazilaženje, dobre su stvari. Ali, ako težite da postanete nešto što niste, to je kao da ste počinili ubistvo. Promena mora da vas približi samome sebi. Veliko je pitanje: „Da li se menjamo samo ako smo na gubitku i ako izgubimo sebe kakvi smo bili?” Ili, možemo li takođe ponovo da prepoznamo sebe, ne u padu, već u usponu, čineći izbore koji nas obnavljaju?
Na koji način se odnosite prema problemu ratne krivice?
To da li su Srbi, Hrvati ili komunisti dobri ili loši nije tema mog romana. Ljudi već imaju izgrađena mišljenja o ovom problemu, i mene ta diskusija ne zanima. Želela sam da opišem Jugoslaviju kao mentalno stanje, koristeći likove kao što je Albert Šper, nemački ratni ministar tokom Drugog svetskog rata. Takvi ljudi zanimljivi su upravo zbog načina na koje pred samima sobom opravdavaju sopstvene postupke. Ali, svi ponekad uradimo nešto što sebi ne odobravamo. Tako, da bismo mogli nešto da uradimo, smislimo priču koja nas opravdava. Svi smo takvi. Ali, ko je žrtva, ko je agresor? Možete li sebe da zamislite kao Špera, posle rata? Da živite sa tolikom krivicom? Ne kažem da je bio nevin, kažem samo: pokušajte to da osetite.
Šta mislite o Balkanu sada?
Nisam vojnik, niti žrtva u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ali mislim da bi Balkan bio bolji sa jednim Dezmondom Tutuom. Potreban je susret vojnika i žrtava. Ubice i nasilnici moraju da prepoznaju bol koji su zadali, ono sa čim žrtve žive svakoga dana. I kada to prepoznaju, žrtve moraju da nasilnike pogledaju u oči i da im oproste ono što ni sami sebi ne mogu. Žrtve moraju da shvate kako je biti Albert Šper. Takođe, mislim da se za taj rat treba „zahvaliti” Titu. Nikada nije stvorio institucije koje bi mogle zemlju da vode u budućnost, bez njega. Sloboda govora najjača je centrifugalna sila.
Marina Vulićević
objavljeno: 27.03.2011
.jpg)
