Izvor: Blic, 25.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razum i strasti velike književnice
„Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu. Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja, građenja na ruševinama, to je naša istorija. Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom, slamalo je ljude (...). A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, a narod mali, pa mali. Mali zbog svog uskog, nekulturnog nacionalizma" - napisala je Isidora Sekulić u eseju „Problem malog naroda", sadržanom u dvojezičnoj (srpski i engleski) knjizi „Balkan" >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << („Plavi jahač"), koja je upravo na pedesetogodišnjicu smrti (5. april 2008) velike književnice objavljena u trećem izdanju. O Isidori Sekulić za „Blic" govore Bojana Stojanović-Pantović, Ivana Hadži Popović i Nataša Marković.
Isidora Sekulić, kasnije nazvana „apostol samoće", rođena je 17. februara 1877. u Mošorinu, u Bačkoj, a u Beogradu je živela više od 50 godina. Završila je učiteljsku školu u Somboru, pedagogiju u Pešti, govorila je sedam jezika, bila veliki poznavalac francuske, nemačke i skandinavske književnosti, veliki putnik.
Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica; prvo u Pančevu, zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obe okupacije je provela u Srbiji. Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. a za redovnog 1950. godine.
U jednom intervjuu iz 1957. godine rekla je: „Volim tišinu (...). Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale." Umrla je godinu dana kasnije (5. aprila 1958. godine), u 81. godini života.
Nataša Marković, čelnica „Plavog jahača", kuće koja je objavila najviše Isidorinih dela, kaže za „Blic": „Mislim da bi se svaki (kulturan) narod ponosio da je imao Isidoru Sekulić. Bila je jedna od prvih pisaca svetskog formata sa Balkana; to kažu i Andrić i Krleža. Ona je među vrhunskim vrednostima nacionalne kulture i takav tretman zaslužuje. Mislim da treba osnovati muzej Isidora Sekulić. Verujem da bi tim činom ozbiljni grehovi za njenog i za našeg života bili ublaženi. Smatram da svaka generacija ima pravo na svoje čitanje velikog pisca. Isidora Sekulić zaslužuje novo čitanje. Tim pre što je ranije predstavljena kao, manje-više, dosadna i siva silueta. A ona je bila strastan, emotivni pisac. Podsetiću, pre Virdžinije Vulf koristila je formu „toka svesti" i nije slučajno što Dučić kaže da je njena knjiga „Saputnici" (koju je Skerlić napao) jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj književnosti."
Na pedesetogodišnjicu smrti Isidore Sekulić u Berlinu je održan naučni skup „Isidora Sekulić - prva Evropljanka srpske kulture", u organizaciji berlinskog Centra za istraživanje književnosti i kulture i Univerziteta u Haleu. Jedan od 15 učesnika bila je i Bojana Stojanović-Pantović, koja za „Blic" kaže: „Na skupu su učestvovali istraživači i pisci iz Srbije, Hrvatske, BiH, Nemačke i Poljske. Iz novih uglova osvetljen je Isidorin odnos prema feminizmu i ženskom pismu (Magdalena Koh), nacionalizmu i kosmopolitizmu (Jasmina Ahmetagić, Nenad Veličković), religiji i erosu (Bojana Stojanović-Pantović), urbanom osećanju sveta (Angela Rihter), relaciji prema Evropi (Tatjana Pecer)... Ukratko, njeno delo otvoreno je za nova čitanja i interpretacije."
Književnica Ivana Hadži Popović piše knjigu o drugačijoj Isidori Sekulić. O „ženi sa mnogostrukim životom i strasnim bićem. Ne samo onoj koja je razmišljala s evropskih vidika, već je u toj Evropi Remboa, Prusta, Frojda, Bernarda Šoa i živela. U Londonu je drugovala sa Virdžinijom Vulf i posećivala njena predavanja o seksualnom vaspitanju, a u Parizu sa Anais Nin. U Parizu se upoznala i s Bergsonom i njegovim čuvenim esejom o duši, koja može da se objasni jedino kroz telo i kroz sećanje. Ta Isidora bila je mnogo ženstvenija osoba od one na koju su nas navikli svi njeni tumači od Skerlića do danas."
Obimom neveliku dvojezičnu knjižicu „Balkan" (prevod na engleski Vuk Tošić) čine tri eseja Isidore Sekulić o Balkanu, koja se, inače, nalaze u njenim drugim delima, iscrpan predgovor i pogovor, kao i tekst Darka Tanaskovića „Krv i med", koji ukazuje upravo na činjenicu koliko su i danas aktuelna pitanja koja je razmatrala i mudre opaske i svojevrsna rešenja koja je davala.
Balkan
„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isprano, ranjivo, do kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je! Pisac ovih redaka ima od putovanja po zemljama dva preimućstva, nepokolebljiva i sigurna utiska. Jedno je: sirotinja, po svima državama i gradovima, pojasevima i podnebljima. Drugo je balkansko umorno tle. Jedan i drugi utisak je tačan, posvedočava ga istorija i geografija (...). Balkan ima, od stvorenja zemlje kroz vekove, kao led, voda i kopno, arhitekturu druma i hrama. Narodi koji su se na njemu čvršće i, izgleda, sudbinski zadržali u novija istorijska vremena, od starih Grka preko Srbije Dušanove i karađorđevićevske, svi se borili - karakteristično - za slobodu i lepotu, ali svi ga međusobno pustošili i mrzeli, niko od te zemlje ne učini otadžbinu i njivu koja se neguje nje radi.
Balkan je jedno veliko groblje raznih gospodarenja i civilizacija." (Nađeno posle smrti Isidore Sekulić 1958. godine u neobjavljenim rukopisima)
Eksplozija ženske iskrenosti
Bojana Stojanović-Pantović, o svojevremenim napadima na Isidoru Sekulić i njenom odnosu prema kosovskom mitu, kaže:
„Razlozi Skerlićevog napada na Isidorine 'Saputnike’ i 'Pisma iz Norveške’ su ideološko-nacionalističke prirode, ali jasno svedoče i o njegovom nerazumevanju inovacija koje ove knjige donose u srpsku književnost, što je kritičar i sam priznao. 'Eksplozija ženske iskrenosti’ svakako nije bila poželjna u vreme Balkanskih ratova, a o tome i sama Isidora ostavlja ciničan zapis u svojoj pesmi u prozi 'Pitanje’. Matoševa i Dučićeva odbrana 'Saputnika’ nije joj, međutim, mnogo pomogla.
S druge strane, još 1911. u svom eseju 'Vidovdanska ideja’ naša spisateljica se suprotstavlja idealizovanom i grandomanskom shvatanju kosovskog zaveta kojim se može manipulisati, što je aktuelno i danas. Ona od srpskog naroda najpre očekuje emancipaciju i sticanje kulturne i slobodne samosvesti kao pojedinaca, obnavljanje jedne integrativne ideje koja 'uznosi dušu, prepunu mraka, divljaštva, greha i nekulture’."
