Izvor: Politika, 08.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razgradnja mita o sreći
Film „Park Paranoja”, režija Gas Van Sent, uloge: Gejb Nevins, Den Liu, Džejk Miler... Trajanje 90 minuta, proizvodnja SAD, 2007.
Film „Park Paranoja” kultnog nezavisnog američkog reditelja Gasa Van Senta, mnogo je bolji i konzistentniji od prethodna dva – „Slona” i „Poslednji dani”, iako su autorova tematska interesovanja, zapravo, ista. Maloletnička delikvencija, rasturene porodice, izokrenute vrednosti, američka mladost na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << putu zločina – to je ono na šta je Van Sent fokusiran još od svojih prvih filmova „Mala noće”, „Dragstor kauboj”, „Moj privatni Ajdaho”, pa i onim kasnijim među kojima su i neki rađeni u holivudskoj produkciji („Dobri Vil Hanting”, „Pronaći Forestera”), kada se i sa Holivudom nakratko družio.
U „Parku Paranoja”, za koji je prošle godine u Kanu osvojio „Zlatnu palmu 60. festivala” (nagradu u čast festivalskog jubileja), Van Sent je gotovo postigao lično savršenstvo. Film je subjektivan, naizgled lakog zapleta, umetnički brižno komponovan i građen kao intrigantan saspens. Pun je života i autorovog dubokog razumevanja za gotovo instinktivni život tinejdžera-skejtera, čiji je čitav svet i smisao smešten u paranoidni betonski park za vrtoglavu vožnju, to pribežište za beznadežne, neshvaćene, otuđene, duševno povređene.
„Park Paranoja” postavljen je i kao moguća, iako minimalistička, verzija „Zločina i kazne”, smeštena među mlade oregonske skejtere. Dečak Aleks je počinio slučajan zločin, a kazna je strašna – ovaj događaj pratiće ga kroz čitav život.
Ovaj Van Sentov film je ujedno i njegov prvi izlet u filmsku adaptaciju književnog dela. U ovom slučaju, reč je o istoimenom bestseleru Blejka Nelsona, čije je književno opredeljenje zapravo slično Van Sentovom. I Nelson je autor koji brižno beleži američku stvarnost, maloletničku delikvenciju, sociopatsko ponašanje onih koji se još nisu oprostili od detinjstva, ali ni zakoračili u ozbiljan svet odraslih. Za razliku od književnog predloška, u kojem je naracija doslovno linearna, u Van Sentovoj filmskoj verziji, ona je skokovita, najčešće ireverzibilna, što je često korišćen rediteljev postupak s kojim postiže bliskost sa realnošću u kojoj se i inače sve kreće napred-nazad.
U svojim filmskim pričama o tinejdžerskim zločinima, pa i u ovoj, Van Sent nikada nije fokusiran na ubistvo – zločin sam po sebi, već na uzroke i posledice sociopatskog maloletničkog ponašanja čije izvore pronalazi unutar same američke porodice i američkog društva punog mitova o „američkom snu”, uspehu, porodici, lepoti, demokratičnosti, sreći... Istrajavajući uporno na ovakvim pričama o zabludeloj američkoj omladini, Gas Van Sent ruši i razgrađuje mitove, upire prstom u slabosti društva, moguće greške i uzroke nevolja.
U filmu „Park Paranoja” reditelj opet sarađuje sa mladim naturščicima (u ovom slučaju šesnaestogodišnjaci iz Oregona), pronalazeći u njihovoj glumačkoj nevinosti, njemu potrebnu spontanost i autentičnost. Prvi put sarađuje sa slavnim direktorom fotografije Kristoferom Krisom Dojlom (omiljeni snimatelj Vonga Karvaija), koji u filmu čak ima i malu ulogu. Dojlov doprinos atmosferi „Parka Paranoja” i njegovim vrhunskim vizuelno-umetničkim dometima, ogroman je, a sveopšti utisak o ovom Van Sentovom filmu je takav da je šteta propustiti ga.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 09/05/2008]
.jpg)
