Izvor: Blic, 16.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razglednica iz Butrinta
Razglednica iz Butrinta
Nema atraktivnije razglednice iz Albanije nego iz moderne Sarande i obližnjeg drevnog Butrinta. Sve je za nas u Albaniji začudno. Najpre moderno izgrađena Saranda sa privatnim hotelima koji na početku jula još zvrje prazni, a onda uveče na petnaest kilometara dalje amfiteatar Butrinta (III vek pre nove ere), pun mladog sveta, starih profesora dramaturgije i tek po kog sredovečnog stranca.
Umetnički direktor, selektor frankofoni i popularni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << albanski glumac Alfred Bualoti shvatio je da je najbolji koncept festivala Butrinti da prikazuje svojim gledaocima iz zemlje i inostranstva predstave iz okruženja. I prijem predstava na Šestom međunarodnom festivalu u drevnom Butrintu pun je iznenađenja.
Pola amfiteatra je napustilo sasvim duhovitu i profesionalnu predstavu sofijskog Teatra armije Šekspirovog komada 'Mnogo vike ni oko čega' reditelja Spasova. Komad je manje poznat, a bugarski jezik ovde još manje.
Međutim, pravo je iznenađenje koliko publika na jugu Albanije zna grčki. Jednu nostalgičnu solunsku predstavu, uz muziku međuratnog grčkog kompozitora popularne muzike Cicanisa (recimo njihovog Carevića), razumeli su svaku reč, svaki vic i svaku notu. Smejali se, aplaudirali i uživali više od dva sata.
Ali je najveće iznenađenje da je amfiteatar posle svake efektne scene Sofoklove 'Antigone' (koja je sigurno pre više od dva milenijuma davana u ovom prostoru). Ansambl bitoljskog Narodnog pozorišta i reditelj Nikita Milivojević na kraju predstave pozdravljeni su pravim ovacijama. Slikovitost predstave, emotivnost tananih glumaca, efektna koreografija i aktuelnost predstave, podvučena izborom vojne uniforme XX veka, uticala je da publika bude istinski oduševljena ne znajući ni reči makedonskog.
Festival se u drugom delu, koji nisam pratio, nastavio s albanskom 'Mirandolinom', satiričnom predstavom u stilu Švejka 'Kako sam porazio Musolinija' Narodnog pozorišta iz Tirane, hercegovačko-špansko-italijanskom koprodukcijom i zaječarskim Sterijom 'Ženidba i udadba'.
Entuzijazam
Mi živimo u epohi koju karakteriše kontaminacija svih kategorija, zamenjivanje jedne oblasti drugom, čak neka vrsta konfuzije žanrova, i u zemlji u kojoj političko nije više u politici nego zagađuje sva ostala područja, ekonomiju, nauku, umetnost, sport. Kada je sve politika, onda više ništa nije politika, i otuda odsustvo vere da se nešto može učiniti, odsustvo nade da vredi pokušavati, odustajanje od bilo kakvog angažmana kojim bi se preuzela odgovornost za spopstvenu sudbinu.
Iako mnoga istraživanja javnog mnenja pokazuju da je prosečan građanin ove zemlje silom prilika apatičan u pogledu poverenja u institucije države, da je u neku ruku oguglao na činjenicu da je politika u svom nakaradnom vidu postala njegova sudbina, mimo interesovanja medija i senzacionalizma udarnih vesti, formira se paralelni kulturni univerzum, radoznalih, kreativnih ali na žalost, marginalizovanih stvaralaca koji nas individualnim pregnućem, bez ikakve pompe ili društvenog priznanja, približavaju Evropi.
Biblioteka STUDIO LIRICA čiji je osnivač i urednik tenor Dragoslav Ilić, stalni gost svih operskih kuća bivše Jugoslavije (Lucia, Rigoletto, Traviata, Butterfly, Faust, Onjegin, Ljubavni napitak), našoj javnosti je osim Garsijine »Kompletne rasprave o pevačkom umeću I i II«, ponudio i naslove kao što su Neigauzova studija »O umetnosti sviranja na klaviru«, Bušova »Umetnost trube«, Robinsonova »Opera pre Mocarta« i možda najzanimljivija, »Moja umetnost pevanja« Lili Lehman, koja predstavlja jednu od najvažnijih knjiga iz ove oblasti. Njen uticaj na generacije umetnika ne prestaje ni danas, sto godina nakon njenog nastanka. Prevedena na gotovo sve svetske jezike, kao neotuđiv deo svetske kulturne baštine, ova knjiga sada je predstavljena i našoj kulturnoj javnosti.
Pomenuta izdanja samo su dokaz u prilog tezi da su lični entuzijazam i profesionalna odgovornost, sa kojima Ilić kao vokalni pedagog interveniše u polju kulture, možda ne tako česti, ali svakako dragoceni pokušaji da se približimo svetu. Jer, entuzijazam je na žalost, u epohi koja ohrabruje rutinu i blaziranost, možda još jedino privilegija retkih. Na nama je samo da ih prepoznamo i ohrabrimo.
