Izvor: SEEcult.org, 18.Jan.2019, 19:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratko Dangubić – priča
Vinilka Ratko DangubićNa stari gramofon, s plavom trubom, stavio je svoju najprodavaniju vinilku.Beograd, 18. januara 2019. Koliko god mu je teško da živi, on je optimizmom uveravao ljude da želi da živi. Već dvanaest godina je u invalidskim kolicima. Petar je vidno propao, izgubio prijatelje i usvojio razne, nepotrebne, navike. Da kobnog dana nije krenuo iz M. autom prema T, ne bi ostao invalid. Možda bi danas bio ono o čemu je maštao: ostareli roker koji bulji u priznanja na zidu za prodate-objavljene zlatne vinilke. Nije uspeo da odgonetne šta je tog dana uradio pogrešno, kako je mogao da izbegne nesreću. I sada ga muči bizarno pitanje: koja je misao napravila od njega bogalja? Zanimljivo, nikada nije ušao ni u kakvu partiju, pa ni u udruženje muzičara. Seća se svog vedrog lika u ogledalu od pre četrdeset godina, bubuljičavog dugonje, s malim očima, kako ga je brat karikirao, kao u svrake. U to vreme zavoleo je divno stvorenje: zvala se, dopalo mu se ime, Anđa. Posle izlazaka u bioskop, u kafe u M, razgovora i kratkih poljubaca, nadao da će biti njegova. Ljubav je narasla do priličnih razmera, a sve je negde potonulo. Prezirao je svoj promukli, baršunasti glas, a Anđi se taj glas dopadao. Iako je učio za doktora, družio se, kako je majka govorila, sa običnim svetom: kondukterima, splavarima i majstorima iz fabrike aviona. Petar je voleo da upoznaje ljude, bilo ih je veselih i gorkih i u njegovim pesmama, i života – sa svake strane. Njemu su se ovi ljudi dopadali. Ima sada ritual: pije vinjak iz šolje, voli i da citira klasike marksizma. Majka je govorila: „Iz sprdnje.“ Njih dvoje su živeli u kamenoj kuću uz brzu reku, u predgrađu M, gde su se skrasili nakon pogibije njegovog oca prilikom potapanja broda u Jadranu, i dobijanja para od životnog osiguranja. U kući se o svemu pričalo otvoreno, majka je volela njegove rokere. Svakodnevno posmatra, u srebrenom ramu, na sivoj podlozi od somota, anđela. Jednako je tražio od čega je napravljena figura, boje testa, nije otkrio. Obogaljen, sada pod svetlošću lampe slaže i vrednuje poštanske marke koje su stizale u očevim pismima, kapetana duge plovidbe, iz belog sveta: nove i sa žigovima. Kada komponuje, navika mu je i da glođe kraj olovke. Ima tajanstvenog, iskonskog u miru figure anđela. Iz kolica u kojima provodi mnogo vremena voleo je da se anđelu obraća bez svedoka. Ljudi u osami, govori sa osmehom, skidaju dostojanstvo do gole kože. Sa uzdahom je, konačno, otvorio pismo od nepoznatog, iz T: u njemu je parče somota, na kakvom leži i anđeo, od njega beše izrezana kontura njegove kuće. Ovo ga nagna da mu oči zasuze. Šetalica u satu na zidu je mirovala: nema u M. majstora da popravi sat. Sanjao je da nije živ. On se nesvesno plašio svega što ga čeka sutra. Sinula mu je misao da je na figuri i na pristiglom somotu sve udešeno kako sudbina prorokuje. Kako se nekada, mršti se, podsmevao ubogim kaluđerima, fratrima. Neka mu dobri Bog ovo oprosti. Na stari gramofon, s plavom trubom, stavio je svoju najprodavaniju vinilku. Onu s pesmom o devojčici koja je krenula na rođendan kod najbolje drugarice.
