Izvor: B92, 20.Jan.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat još traje, nismo prošli katarzu
Preuzeto iz Kulturnog dodatka "Politike"
Objavljeno 17. januara 2009.
Nastavak u Kulturnom dodatku iduće subote
Vladimir Arsenijević (FoNet)
POLITIKA: Posle distance od gotovo 15 godina, ratovi devedesetih ponovo postaju književna tema. Ove godine pojavio se roman „Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, roman „Var” Saše Stojanovića, prvi roman o „Oluji” u srpskoj književnosti iz pera >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Jovana Radulovića. Nekada je postojala teorija distance u literaturi, ali se ona gubi u ovom vremenu, informacije brže protiču. No, postoji, izgleda teorija distance u recepciji: da mi sa nekim događajima koji su nam bliski nismo spremni da se suočimo.
NENAD PROKIĆ: Čekati neku distancu da bismo rekli nešto o nekom zločinu, ili o nekom izgubljenom ratu, nevođenom ratu, potpuno je sumanuto. A kako se ovde sve koristi kao alibi, tako se i ta teorija distance koristi: pisci nisu spremni. Poslednji rat je bio društveni poraz, pre svega u intelektualnoj eliti koja nakon propasti komunizma nije znala da sabere naciju. Nacija sama po sebi nema nikakvu vrednost. Isključiva vrednost pripada njenoj kulturi. Prema tome, kod nas se uvek rešavalo to nacionalno pitanje i mi i dalje u odnosu na to nacionalno pitanje čekamo neku distancu da vidimo, ako ne šta je to nacija i šta smo u ime nje činili, a ono barem kakve su bile posledice te politike.
BORIS DEŽULOVIĆ: Ako je zaista bila potrebna jedna povijesna, ili historijska distanca da se pošteno progovori o tome, onda je možda sada istekla povijesna distanca za Drugi svetski rat. Nisam video da je neko napisao poštenu knjigu sa te istorijsko-povijesne distance o Drugom svetskom ratu. Ko zna šta ćemo mi pisati kada istekne povijesna distanca.
N. PROKIĆ: U stvari, distanca je podlost jedne misli koja bi da zaboravi rat koji je sama izazvala, da pobegne u amneziju. Niko neće da otvori taj diskurs: ljudi koji su preživeli ne žele da se sećaju, ne podnose da je rata bilo, ali su podnosili da ga bude. Zbog toga smo mi najnesrećnije društvo u regionu.
POLITIKA: U „Borbi” koju je vodio Slavko Ćuruvija 1994. godine objavili smo feljton „Književnost i rat”. To su bili izvodi iz tekstova sarajevskih pisaca iz tog vremena pod opsadom. Kad pisac hoće nešto da kaže ne treba mu teorija distance.
VLADIMIR KECMANOVIĆ: Mislim da je to izbegavanje u književnosti generalno, u srpskoj književnosti ono je sastavni deo ukupnog odnosa prema ratu, intelektualnog odnosa prema ratu. Moja teorija je, a o tome sam već pisao u „Politici”, da se u odnosu prema ratu ljudi naprosto dele na dve grupe: na ostrašćene koji imaju pamfletski pristup i jednu veliku masu pod navodnicima zbunjenih, rezigniranih, koji naprosto hoće stvar da stave pod tepih. Iz stava rezigniranosti i zbunjenosti ne nastaje ni ratna proza. Ali mislim da ova dva ekstremna pristupa, pamfletska, onemogućavaju ozbiljan prozni poduhvat. To može da bude pamflet, ali ne može da bude ozbiljna knjiga. Meni je drago što je Vlada Arsenijević ovde, jer mislim da je „U potpalublju” bila potpuno epohalna knjiga u tom momentu.
B. DEŽULOVIĆ: Hajde da malo polemišemo. Govoriš, ispravi me ako grešim, o ljudima koji pišu samo o krivici svog etničkog entiteta i o onima koji govore samo o krivici nad nama. To bi bila dva pola te pamfletske književnosti. Pa sam se malo prepoznao u jednom od tih ostrašćenih polova kao netko ko je, što bismo mi Hrvati rekli, potpuno posvećen i opsjednut zločinima.
V. KECMANOVIĆ: Tvoje „Pjesme iz Lore” sam čitao i mislim da je to epohalna, sjajna knjiga. Ti se zaista baviš zločinima koje su Hrvati činili drugima, međutim, ono što mi se jako sviđa to je izrazit udar na političku korektnost koja postoji u tvojim knjigama. To je ono što je jako dobro i što je čini jako snažnom.
VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Kecamanović se zaista dotakao teme koja je osetljiva. Pomislio sam kada sam čitao njegovu knjigu „Top..." kako bi bilo zaista čak ludo da se ona pojavila, recimo, deset godina ranije, 1997. ili tamo neke te 1995, 1996, kada bi izazvala verovatno milion puta veće polemike. Hod po žici svodi se na to da smo mi uvek žrtve rata percipirali kao žrtve jedne od zaraćenih strana. Srbin bi morao da bude žrtva muslimana, a musliman žrtva Srbina, ili Hrvata. Pripovedač je žrtva rata i njegovo učešće u ratu ga zapravo formuliše kao žrtvu tog rata. Njega je do tog topa na kraju doveo čitav niz tragičnih okolnosti prema kojima on nije mogao da uspostavi nikakav drugačiji odnos. Kao dete to je bilo njegovo rešenje problema. Tako da je to hrabra knjiga, koja pripada 2008. godini i zapravo se mnogo lakše guta.
N. PROKIĆ: Ideji pisca kao svedoka vraćali su se i dadaisti posle Prvog svetskog rata. To je nešto što tera pisca u jednu situaciju u kojoj mora da završi posao koji neko drugi nije završio. Ostrašćen ili neostrašćen, svejedno. I pošto se naše društvo pokazalo toliko neuspešno, mislim na kolaps bivše države – to su sve manje-više bila društva nesposobna da se suoče sa promenama – jedna vojska nije mogla da se modernizuje i onda je pucala na gradove koje je trebalo da brani. Tako je počeo taj rat, na šta su se nadovezala nerešena pitanja iz drugog rata.
Ja sam otišao iz teatra u politiku jer sam shvatio da ako hoćeš da menjaš društvo – onda se baviš politikom.
U našim književnim polemikama uvek mi je smetalo to što su strašno lične. Taj opšti nedostatak interesa za opšte jeste ono što izaziva ratove, izaziva loše književne polemike, izaziva katastrofu i nesreću u društvu. Taj nerv za opšti interes sam video nekoliko puta u ovih 20 godina kod nekih ljudi koji su imali priliku da ga pokažu, i to je sve. I u tom slučaju se vratiš ideji pisca kao svedoka, napišeš nešto, ukoričiš, ostaviš sa strane, ko hoće da čita, čita, ko neće, ne čita. Polemike se uvek, manje-više završe tako što neki Vasko Popa kaže čoveku koga voli, najelitnijem Srbinu Kašaninu, da je četnik. Morao je, partija je tako naredila, a zna da ovaj to nije.
POLITIKA: Da li postoje stereotipi, kada je reč o ratnoj književnosti, u smislu očekivanja javnosti, da žrtva bude ove, a zločinac one nacije?
N. PROKIĆ: Zašto taj etnicitet? Mi smo jedna mala planeta jedne nebitne zvezde. Sutra da nestanemo, ne bi niko primetio u svemiru. Šta sad tu znači etnicitet. Da li on postavlja razliku između dobra koje smo odavno zaboravili da pravimo i ne znamo kako se pravi. U ovakvom društvu koje je dezorijentisano, mi ne znamo tu razliku između crnog i belog, nama je Ceca promovisana kao ideal, Arkan je promovisan kao idol. Dakle, mi nismo osposobljeni, nemamo te performanse da razlikujemo dobro od zla u društvenom smislu. Svako ponaosob je ostavljen samome sebi da reši taj svoj lični metafizički problem, sam mora da ga reši, kako je to lepo rekao Kardelj.
V. ARSENIJEVIĆ: Mislim da je ovde reč ne o etnicitetima, nego o tom čudnom dualizmu, dakle, žrtva – zločinac i na koji način se te dve stvari ponekad prepliću i kako žrtva može pod određenim okolnostima takođe da postane zločinac. To je tema Kecmanovićeve knjige, ali možda može da se tvrdi da je to knjiga o iskustvu Srba u Sarajevu. Kod mene u „Predatoru” takođe ima čitav niz događaja koji jednog najobičnijeg dečaka dovode do kanibalizma, opet motivisanog političkom nepravdom itd. Ali mislim da stalno postoji kod čitaoca očekivanje da konačno izađemo iz tog ratnog domena. Na jednom sastanku u Parizu, 2007, Slobodan Šnajder je rekao interesantnu stvar: rat u Hrvatskoj se završio 1992, znači 15 godina je prošlo, a mi i dalje živimo u njegovom domenu, i to intenzivno. A kada nadodaš na 1945. godinu 15 godina, eno te u 1960. „Bitlsi” se pojavljuju, kose se puštaju. Toliko je drugačiji kontekst da je to prosto neverovatno. Tako da smo mi u jednoj bizarnoj, pomalo šizofrenoj poziciji gde bi sa jedne strane trebalo da već pomalo napustimo bavljenje time, a da takođe osećamo intenzivnu nedorečenost.
B. DEŽULOVIĆ: Da, zato što se 1945. rat završio pa je bilo moguće da se 15 godina kasnije pojave „Bitlsi”. Mi još nismo došli do nulte godine, ljudi osećaju, žive u nekom vakuumu u kojem je rat i formalno završen 1995. ili već koje godine, ali zapravo još traje. Sa svake novinske stranice te očekuje rat. Rat još traje i mi nismo još prošli tu katarzu, ne samo dnevnopolitičku, u smislu Srbi i Hrvati i šta ja znam, nego nismo prošli naše male privatne katarze što se tog rata tiče. I zato je ratna književnost, uvijetno rečeno, ne samo potrebna, nego praktički još nije ni otpočela.
POLITIKA: Šnajder je davno izrekao jednu stvar koje se on drži, a i drugi: da pisac najpre treba da da govori o zlu „svojih", da bi mogao onda da govori i o drugom. Otprilike, prvo čojstvo, pa junaštvo.
V. ARSENIJEVIĆ: To je opet poistovećivanje sa etnicitetom. Da li je on neophodan? Ja sada ne znam da li postajem dvostruko više Srbin ili ti, Borise, dvostruko više Hrvat, recimo u aktivnosti koja je usmerena na to da napišeš „Pjesme iz Lore”, jer ti se na neki način baviš čišćenjem hrvatskog osećaja odgovornosti. Ne znam da li to radiš kao deo etničke grupe, kako da kažem.
B. DEŽULOVIĆ: Da stvari ogolimo, da se ne lažemo, ja to radim, da, kao pripadnik etničke grupe. Ja sam pri tome etnički Hrvat, i otac i mater su mi Hrvati. Od toga pobeći ne mogu. Ja se protiv toga mogu samo ovako boriti. Ako sam Hrvat, ako mi svi kažete da sam Hrvat onda odbijam vama pravo da u moje ime činite to što ste činili. Dakle, moj poriv je iz etniciteta. Bilo bi super da ga nemamo, u nekom utopijskom društvu to neće biti važno. Ali, bilo je važno, pošto je 1992. bilo važno da sam ja Hrvat. Ali u moje ime su maltretirani ti ljudi i ovaj mali iz Kragujevca, čijim ubicama sada počinje suđenje, tamo je maltretiran u moje ime. I sada se radi o tom porivu koji je negde duboko kršćanski iako sam ja Hrvat ateist. Kako je rekao Isus, izvadiš trun iz svoga oka, pa onda traži drugome brvno. Poričem nekome pravo da radi nešto u moje ime. Naravno, ja ne mogu otići u Loru kao Bata Živojinović i osloboditi te zatvorenike, ali mogu kriknuti protiv toga i na bilo koji način i odreći njima pravo da to rade.
N. PROKIĆ: Ali tvoja pobeda je ukoliko ne dozvoliš da iz tog nerva pišeš dramu ili roman. S druge strane, pomenuli ste Šnajdera. Njemu je „Hrvatski Faust” izveden u Beogradu, nikada nije izveden u Zagrebu. Sada se pojavljuje jedan sličan slučaj, ima neki gospodin u Dubrovniku koji je napisao dramu „Na oltaru domovine”, o obitelji Zec koja je ubijena u Zagrebu u toku poslednjeg rata. Dakle, to mu niko neće sigurno u HNK, a ni na of-sceni izvesti. I onda je bila ideja da je izvedu u Beogradu. Neće čak niko ni u Beogradu. Prošla su ta vremena, neće oni da se zameraju Hrvatima. Neće sada direktori Ateljea 212 ili Jugoslovenskog dramskog pozorišta da to izvedu zbog toga što je to posao koji bi trebalo neko drugi da uradi. I to je tačno.
-----------------------------------------------------------
Šut u Anu iz „Bazara"
B. DEŽULOVIĆ: I ja i Momo Kapor pišemo iz etničkog principa, a ne pišemo iste stvari. Ja bih to ovako objasnio najkraće, pošto je i tema ovog razgovora ratna književnost. Kolokvijalno sve to zovemo ratna, iako bi bilo dobro govoriti o ratnoj i antiratnoj. Da opet ne budem banalan, ali razlika bi bila baš u tome, antiratna književnost se negde bavi besmislom rata, traži besmisao rata, a ratna traži smisao rata. E, to su Momo Kapor i pisci koji su zapravo započeli rat. Oni su započeli, a na nama je valjda da ga završimo.
N. PROKIĆ: Kada je šutnuo u donji deo leđa Anu iz „Bazara” jedan urbani lik koji je on stvorio, i okrenuo se ka četničkoj bradi, tog trenutka je on napravio poraz, a sve svoje obožavatelje gurnuo na ledinu na kojoj nisu mogli da se snađu. Prema tome, to bih mu ja rekao da je ovde, ali, eto, nakon tog strašnog poraza u kojem je on učestvovao i koji je on i smislio, između ostalih, on sada ne može da razgovara ni u jednom krugu koji nije krug istomišljenika. Kada sednu, ja ih zamišljam stalno, i ovog Mladića zamišljam sa nekom flašom rakije kako u trenucima ima neku strašnu euforiju oko toga da će ponovo da osvoji Zagreb ili da krene na njega, a u drugom trenutku je slomljen i nema ga nigde. E, to je njihov svet koji su nama naturili ovde i sada nam ne daju čak ni da se podsetimo šta je sve bilo. Barem da kažemo da je zločin zločin, a da je herojstvo herojstvo. I to hoće da nam oduzmu. Nije važno što će on napisati knjigu. Njegov odnos prema etnicitetu je previše jasan. Ali kakav će plasman u javnosti ona doživeti, gde će se sve čitati, na kakvim književnim večerima, kakve emisije će biti o njoj, kako će, recimo, nacionalna televizija da je promoviše. To je glavno. On će je napisati, pa će je napisati.
