Izvor: Blic, 16.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raspričanost
Raspričanost
Ove jeseni imao sam priliku da učestvuje na dva simpozijuma i jednoj konferenciji. I na jednom i na drugom skupu učesnici su obavešteni da je svakom za izlaganjeu raspravi vreme ograničeno na sedam minuta.
Na često domaćem skupu bez ijednog jedinog izuzetka svako je govorio nekoliko minuta više nego što je pravilnikom predviđeno. Neki su preterali pa su, uprkos opomena predsedavajućih, govorili i dvostruko duže, komotno, sa rukama u džepovima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uživajući u svojoj raspričanosti. Ima nešto istine u definiciji ciničnog aforističara Ambroza Birsa (1842-1914): 'Dosadan je onaj koji koji govori kad bismo mi želeli da nas on sluša.'
Na skupu u organizaciji jedne ugledne inostrane instance retko se ko striktno držao predviđene minutaže, ali niko nije previše prekoračio predviđeno vreme. Predsedavajući su tolerisali nešto duže govore.
Moje je iskustvo da ono što se kaže za dvadeset može da se kaže i za deset minuta. Pre svega na zvaničnim simpozijumu osnovni je red da svako svoj prilog napiše. To je izraz poštovanja prema skupu i temi. Svetsko je iskustvo da je pisani tekst u većini slučajeva bolji, naučno zasnovaniji i stilski bolji, kada je napisan, a i govornik može da kontroliše dužinu. U pisanoj formi razmišlja se o činjenicama, argumentaciji, lepom izražavanju. Ima pojedinaca koju su dobri govornici kad improvizuju tekst; taj govorni jezik često deluje spontanije čak i ubedljivije, ali na naučnim skupovima nije od primarne važnosti da govor bude efektan već razložan i bogat sadržajem.
Odnekud kod nas postoji divljenje za one koji u ozbiljnim situacijama znaju da dobro improvizuju svoje govore 'iz glave'. Naravno, to važi za političke govore. Ali i u tom slučaju, pred govorničkog dara, učesnik treba da temeljno razmisli šta će govoriti i da se ponavljanjem naglas ili u sebi dobro pripremi za takav govor kad bude za govornicom bez teksta u rukama.
