Izvor: Politika, 04.Okt.2013, 11:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raskućena kuća
Zbirku kratkih priča Novice Đurića objavila Srpska književna zadruga
Srpska književna zadruga, u „Maloj biblioteci”, objavila je zbirku kratkih priča Novice Đurića (1956), književnika, dopisnika „Politike” iz Podgorice, pod naslovom „Roman ti pričam”. O knjizi su govorili Dragan Lakićević i autor, a priče je čitao Srba Milin.
Novica Đurić, autor je pesničkih knjiga: „Uzaludna vrata”, „Drvo u tami”, „Strah od sličnosti”, „Kućni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tamničar”, „Božja deca, „Javi mi da sam živ”, (nagrada „Zlatno pero”), „Neverno srce”, knjiga proze: „Svetlost i senke pod Lovćenom”, „Desanka Maksimović – žena koja je samo volela”, „Savinim stopama Lelejskom gorom” (nagrada „Dušan Kostić”), knjige pesama za decu „Milica slovarica”, knjige intervjua „Moj razgovor s njima”, priredio je knjige: „Vuko – mit koji se sam uzdigao” i „Od obećanja do ispunjenja”.
Ono što pesnik ne može da zaboravi, kaže u predgovoru Matija Bećković, postaju i motivi oko kojih je sadenut i koji najupornije traže da dođu do reči. Jednu takvu nisku nanizao je iz svog pamćenja pesnik Novica Đurić u lirskoj ispovesti koju je naslovio „Pričam ti roman”. Reč je o istinitim, ličnim doživljajima o kojima pesnik zna više od ikoga, zato ih i ispisuje, ne osvrćući se naokolo i ne ugledajući se ni na koga. Imena su prava, likovi stvarni, događaji istiniti, ali transponovani i povereni hartiji, dobijaju novi, viši smisao. Tako se pesnik, na najbolji način, odužuje svojim najmilijim i svome životu.
Kada bismo rečenice, u ovim medaljonima, prelomili kao stihove, bilo bi očiglednije da je reč o pesmama, a i bez toga vidno je da su to svojevrsne pesme u prozi. Poezija ostaje nasušna, a govor o poeziji suvišan, gotovo kao vid skrnavljenja, kao dodatak koji poezija izbegava. U vremenu, u kojem se govori o kraju knjige, kada se više gleda i sluša nego čita, kada jezik nije ni „kuća bića”, ni „kuća naroda”, nego samo sredstvo komunikacije, naglašava Bećković, Novica Đurić svoj glas nadodaje na glasove pesnika koji su mu prethodili, ostajući nepokolebljivi vernik poezije, odan pesničkom bratstvu i pozvanju, i to u času, i baš tamo, gde se čini da je narod tu kuću raskućio i iz kuće prešao u kućaru.
Naslov prvog poglavlja „Porodična ljubav”, primećuje Dragan Lakićević, mogao bi biti zajednički imenitelj cele knjige „Roman ti pričam” Novice Đurića. Ovaj pisac i novinar zapisao je, u slikama ili pričama sećanja, svoje detinjstvo, u svojevrsnom porodičnom albumu uspomena iz ranih šezdesetih godina prošlog stoleća.
Evokaciju tog sada dalekog vremena i rekonstrukciju njegovog duha Novica Đurić započinje od svog rođenja: „Bezbrižno postojiš jedino dok si u majčinoj utrobi. Sve ostalo je pitanje trena – kada će i šta eksplodirati, krenuti dobru ili se zlu namjeriti. Tako, vjerovatno, počinje život. Tako je počeo i moj život.” Ipak, ova knjiga nije autobiografija. Ona je ispripovedano svedočanstvo, lirski dokument.
U domaćoj atmosferi domaćeg života, koji Novica Đurić opisuje iskreno i dokumentarno, sa fascinantnim pamćenjem, dodaje Lakićević, javlja se teorija rada. Rad svake vrste: u kući, u polju, u pčelinjaku. Rad je isto izraz ljubavi i predstavlja poseban porodični i moralni zakon života... Nadomak igre je zbilja. Odmah tu, pokraj kućne nežnosti i majčinih jastuka – svet odraslih, sa svojim surovostima, svet pun ljudskih razlika, dobra i zla, sreće i nesreće...
Z. R.
objavljeno: 04.10.2013
