Izvor: Danas, 22.Sep.2015, 12:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raskošne tonske riznice
Zubin Mehta i Beogradska filharmonija u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine
Svaki dolazak maestra Zubina Mehte u Beograd, izaziva uvek posebnu pažnju u krugovima poklonika umetničke muzike i šire, a njegova specijalna vrednost jeste pre svega ta da je svaki od ovih umetničkih dolazaka namah i lekovit. Ozdravljenje sluha, podešavanje onih najsićušnijih nijansi interpretativne zbilje, davanje tako osobenih instrukcija orkestru, da se ovaj zategne do poslednjeg šava jednim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << finim a čeličnim končićem koji formuliše konturu, strukturu, teksturu... Ah, maestrov program za ovu priliku - Mocartova Simfonija br. 41 u Ce-duru K 551 "Jupiter" i Malerova Simfonija br. 1 u De-duru "Titan" - zajedno sa senzibilnom Beogradskom filharmonijom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine ovog 20. septembra, bio je izazovan, složenih emocija, a raspoloženja toliko fluidnih i neuhvatljivih - od krajnje sete do eksplozije životne volje - da ste se osećali nakon svega kao introspektivni putnik kroz sebe samog, kroz dvojicu kompozitora te njihova navedena dela, proživljavajući ih zaista u svakom njihovom dragocenom milimetru tokom ovog koncerta.
Maestro Mehta i Beogradska filharmonija izvrsno se već poznaju, bez ikakve sumnje, ali u tom njihovom uzajamnom odnosu uvek preostane još bar jedan komadić puta kroz muziku dalje, da ga u onoj narednoj prilici zajedno pređu. Ove večeri zaprepastio nas je Mocart, sa svojim prefinjenim elanom i odsevima elementarne snage, na čiju biste se britkost gotovo mogli povremeno poseći, da nije stizalo momentalno umirenje od prekrasnih mračnih tonova u Andante cantabile, punih svojevrsne molećivosti pred izvesnom zlokobnošću. A te su molitve u zvuku dakako ostale uslišene predasima čiste tonske plemenitosti, koju su Filharmoničari donosili pod dejstvima maestrove harizme, u jednom tananom a opet grandioznom uzdizanju najdubljih čovekovih osećanja. Ova prefinjena miligramaža instrumentalnih udela ostaje na snazi i u Menuetu, otmeno prkosnom, da bi završni Molto allegro emanirao poeziju Mocarta u onom njenom najneodoljivijem vidu, sa začuđujućim polifonim sazvežđima, mekih i krhkih glasova, koji se onda najednom zaore iz sve snage, impresivno gromovito, a suptilno do neverovanja,
Okej, ovaj Mocart je bio zahtevno štivo za sladokusce. Zato je Malerova Prva u drugom delu koncerta razvejala svaku oporost i tamne priseni svojom jednostavno bujnom lepotom, svojom oduševljenom odom prirodi i umetnosti pod bljeskovima večitog sunca, na zadovoljstvo zbilja zanetog auditorijuma. Jedan očaravajući uvod, sav u osluškivanju i naslućivanju pomicanja boja koje mame i - ubrzo se raskriliše vrata raskošnih tonskih riznica, dirljive delikatnosti, ma pravog kataloga nežnih doticaja orkestarskog bila u prvom paru stavova, uključujući ljupki Blumine. Muzika uskovitlane prirode, sa toliko zdravog zanosa koji puca u vatrometu kolora trećeg stava, i sama će se oprobati u svom pak sentimentalno meditativnom hodočašću kroz kompleksan četvrti stav, turobnosti nalik onom laganom u Mocartu maločas, da bi finalni peti furiozno zagospodario scenom u svom herojskom magnovenju, gromadno se razmahujući tonskim masivima, no među kojima i te kako ima mesta za kakav filigranski cvetak detalja, sred fijukanja zvučnih bičeva, a sve to tragom Malerovog duha koji luta kroz misterije ovog svog dela, opojnog u konačnom uzdignuću do eksplozije slave i trijumfa. Uh, moćno.
