Izvor: B92, 29.Jun.2014, 22:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rakočević: Dali svoje za carevu glavu
Glumac Nikola Rakočević o ulozi advokata Rudolfa Cistlera u novom filmu "Branio sam Mladu Bosnu": Princip i drugovi verovali su u slobodu, jednakost i pravdu.
Zmajeubica
U JDP-u nedavno smo vas premijerno gledali u liku Gavrila Principa u predstavi "Zmajeubice". Da li vam to sada donekle olakšava posao, jer ste već "ušli" u te događaje i epohu? - Nema olakšanja, za mene kao glumca isti je proces rada, iste su okolnosti, samo je pogled na događaje pred početak >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Prvog svetskog rata iz drugačije perspektive. Dosta crpim informacije i stvari koje sam saznao u pozorištu za vreme rada na predstavi "Zmajeubica", pogotovo što je u pitanju samo drugi žanr. Ali, generalno, ta ideja o Gavrilu Principu i mladobosancima, taj društveni i politički kontekst Sarajevskog atentata kojim smo se bavili u predstavi, isti su i u ovom filmu.
Posle dugih priprema, najava, odlaganja i finansijske neizvesnosti, reditelj i scenarist Srđan Koljević započeo je u Beogradu snimanje filma i TV serije "Branio sam Mladu Bosnu", u produkciji "Košutnjak filma".
Priča o advokatu Rudolfu Cistleru, koji je po službenoj dužnosti branio Gavrila Principa i pripadnike Mlade Bosne nakon sarajevskog atentata, i dokazao da je Austrougarska počinila agresiju na BiH, biće i jedini naš filmski projekat kojim će se ove godine obeležiti stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata. Glavnu ulogu, advokata čija je odbrana kasnije ušla u svetske pravne udžbenike, i do danas ostala jedan od primera profesionalnog morala bez obzira na žrtve, igra Nikola Rakočević.
Za lik Cistlera, kako ističe u razgovoru za "Novosti", pripremao se i iz nekih dokumenata, jer ovaj film ima i posebnu odgovornost - bavi se prelomnim momentima naše istorije od pre sto godina:
- U ovoj priči sagledavamo ceo sudski proces protiv Gavrila Principa i mladobosanaca nakon Sarajevskog atentata iz vizure sa strane, iz očiju advokata koji je polu-Hrvat, polu-Austrijanac, koji postavlja jednu moralnu dilemu i individualnu hrabrost koja je vanvremenska.
Kako vi doživljavate svog junaka?
- Cistleru su mladobosanci bili prva odbrana, bio je mladi pripravnik koji još nije imao advokatsku dozvolu, i bio je socijalistički nastrojen. Njemu su Princip i njegovi drugari bili manje-više bliski, jer su se borili za socijalnu pravdu i imali ideale, i to je zaista divna priča. Taj mladi čovek, državljanin Austrougarske, imao je u to vreme hrabrosti da kaže: ako se bavimo pravom, i ako ima prava, onda radim svoj posao pošteno. Ne postoji veleizdaja, jer ste anektirali Bosnu. Ta odbrana, nažalost, nije prošla, ali stoji kao herojski čin, pogotovu što je Cistler posle toga imao ozbiljne probleme i bio anatemisan. Zato mi je veoma drag, i divim mu se.
Šta je ono što je vama najuzbudljvije u liku Rudolfa Cistlera?
- On je prosto "podmetnut" da po službenoj dužnosti brani Principa i mladobosance. Oni koji su ga gurnuli u taj proces verovali su da će zbog svog porekla biti pristrasan, a zbog svog neiskustva nesposoban, i kao takav idealan za njihovu odbranu. On je, međutim, iznenadio sve, i pokazao da su procene austrougarske vlasti i pravosuđa bile pogrešne. On i njegova porodica do kraja su ostali naklonjeni Gavrilu i mladobosancima, i zbog toga je bio anatemisan, kao što je anatemisan homoseksualac u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Ako bi ideale Gavrila Principa i mladobosanaca trebalo da podvučete pod jedan naslov, šta biste rekli?
- Potreba za slobodom. U svakom smislu. Gavrilo je imao samo devetnaest godina kada je pucao u austrougarskog prestolonaslednika. Imao je i svoje intimne snove, žudnje, strepnje, prve ljubavi, porodicu... Zbog svojih godina nije mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu, pa je ona preimenovana na dvadeset godina robije. Umro je u mračnim ćelijama zatvora, svakodnevno mučen, teško oboleo, i nije dočekao kraj Prvog svetskog rata. Danas mladi ljudi gotovo da više nemaju ideale, iskrena posvećenost je obezvređena, a robujemo novcu, koji je možda gori tiranin od svakog diktatora.
Prvi svetski rat je ove godine globalna tema, koja je u Evropi, ali i kod nas, otvorila mnogo polemika i kontroverzi. Imate li i vi stav o ovoj temi?
- Za Prvi svetski rat baš nisam stručnjak, slabo poznajem ratne događaje, ali za Sarajevski atentat, pošto sam se dosta bavio time, mogao bih da budem relevantan sagovornik, i o tome imam stav. Meni je u jednom trenutku bilo muka od političke korektnosti, jer ne smeš da imaš mišljenje o tom događaju, a ako ga imaš, ono bi trebalo da bude negativno, u smislu, Gavrilo Princip i mladobosanci su ubili čoveka i njegovu ženu. Ne želim da opravdavam ubistvo, niti da se bavim tim činom. Hoću da se bavim ljudima koji su došli do takve odluke. Oni, zapravo, nisu ubice, niti su želeli da nekoga ubiju iz nekih ličnih razloga, zarad lične koristi ili mržnje. Oni nisu imali svest da su pucali u čoveka da bi ubili ljudsko biće. Oni su pucali u prestolonaslednika, u cara, u tiranina i okupatora njihovog naroda. Sve istorije, kao što je poznato, na neki način su amnestirale tiranoubice. Princip i njegovi drugari dali su svoje živote za carev život. Menjali su se - glava za glavu. Je li Gavrilov život bio manje vredan od Ferdinandovog? I ne samo njegov. Nedeljko Čabrinović je popio otrov, ali on nije bio efikasan, što znači da je doneo odluku da će dati svoj život. Ti mladi ljudi imali su neke velike, humane ideale, verovali su u slobodu, jednakost ljudi i socijalnu pravdu, i ta njihova posvećenost ideji zavređuje pažnju, pogotovu danas.
Da ste tada živeli, kako ste izjavili, i vi biste verovatno bili pripadnik Mlade Bosne. Da li se može povući neka paralela između tog vremena i današnjeg?
- To je vreme represije, ali i letargije. Situacija u kojoj su se pre sto godina našli Gavrilo Princip i njegova generacija snažno je obeležena inertnošću društva prema socijalnoj bedi i nepravdi. Borba mladobosanaca nije bila samo nacionalna, nego i klasna. Moja generacija i neki mladi ljudi koji dolaze, takođe pokušavaju da se "iskobeljaju" sa egzistencijalnim beznađem koje su im ostavile starije generacije, i da se izbore sa socijalnom nepravdom. Situacija je, dakle, dosta slična kao i u vreme Gavrila Principa. Ponekad se stekne utisak da u našem društvu ničega i nema osim inertnosti, i da smo gotovo svi prihvatili da nas "siluju" krupni kapital, korporacije, novac, moć. Pogledajte samo taj novi zakon o radu, pa koja je to budućnost za ljude koji hoće da žive od svog rada?
