Izvor: Blic, 08.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rajko Popivoda
Rajko Popivoda
KCB
Na likovnoj sceni je već dvadeset godina, učesnik je brojnih medunarodnih simpozijuma skulpture (Bor, Kikinda, Prilep, Danilovgrad, Bušteni ... ), a njegova dela nalaze se u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umentosti u Beogradu, Narodnom muzeju u Kruševcu, Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.
Ovog puta predstavlja se s petnaest radova nastalih protekle dve godine u različitim materijalima: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bronzi, mesingu, aluminijumu, drvetu, pleksiglasu, poliesteru, vosku i opeci. Poznavanje ovih materijala je nesumnjivo, blagi humor koji iz objekata probija - takođe. Dakle, majstorstvo se ne može dovesti u pitanje. Ali, ono što može jeste sinhronizacija dela na izložbi. Kao da zajedničke niti nema, i kao da je vajar hteo da fascinira upotrebom raznolikog materijala. Vreme li je da sasvim oslobodi svoj duh iz boce!?
Nina Todorović ULUS
Zapanjuje s kojom žestinom i sigurnošću mlada slikarka gura napred. I to slikajući nimalo lak motiv i temu: arhitekturu i usamljenost. Arhitektura svedena na geometrijske forme po pravilu deluje hladno. Usamljenost sama po sebi podrazumeva otuđenost. Ovo dvoje spojeno na slici pojačava senzaciju koja obuzima gledaoca naročito pred platnima kao što su 'Mesečeva palata' ( I i II). Kada se tome doda noć, jer slikarka ovog puta ulazi u tamu postojanja, dobija se rezultat zvani atmosfera koju vispreno naslovljava 'Noćni program'.
Generalno gledano, izložba nosi atmosferu, pojedinačno, ova je negde izbila na videlo, negde još nije. Od 1999. godine, kada je diplomirala, slikarka utemeljuje svoj put tako da iznenađenja tek predstoje. 'Ko ide polako, stiže daleko', kaže jedna italijanska poslovica.
Ljuštura
(Milenko Pajić: 'Merilin. Večiti simbol strasti',
Zograf, Legenda, 2004.)
Merilin Monro nije samo junakinja, već i tema Pajićevog romana: ona je najuspešniji proizvod industrijalizacije koja je obeležila kulturu 20. veka. Pokušavajući da 'rekonstruiše i reinterpretira zastareli, suženi i crno-beli mit' o njoj, autor, ustvari, govori o duhu našeg doba i o filmu kao najpopularnijem (najprodavanijem, najuticajnijem) obliku savremene umetnosti. Karakter i biografija Norme Džejn Bejker potpuno su određeni surovim pravilima holivudske igre: u životu koji je istorija zapamtila po 'lepim slikama i nedostojnim pričama', nije bilo mesta za njenu 'sjajnu, originalnu ličnost', umetničke talente i duhovnost; oličavajući (modelirajući i ponižavajući) u njoj samo ženstvo, film ju je pretvorio u praznoglavu i pohotnu starletu, raščovečio ju je i uništio; svedena na erotski simbol, Merilin je nevina žrtva potpuno bolesnog i iskvarenog veka. Tragajući za junakinjinim pravim (prirodnim i inteligentnim) likom u njenom 'čitalačkom dnevniku' (u kome su Emerson, Rilke, Vitman, Vulf, Dostojevski, Džojs) i u delima prijatelja (Artura Milera, Trumana Kepota), autor slavi MM kao oličenje klasične, umetničke lepote čija vrednost nije u (subjektivnom) savršenstvu, već u iskušenjima greške i zablude, u iskonskoj silini strasti.
Glavna osobina ovog romana je njegova multimedijalnost: opremljen fotografijama, on 'ujedinjuje optičku neposrednost filma s bogatim izražajnim mogućnostima pisane reči' da bi kod čitalaca izazvao doživljaj koji imaju posetioci bioskopa; takav hibridni 'filmski roman', 'tkan na više razboja' sa Merilin Monro, izvornim fenomenom umetnosti pokretnih slika kao junakinjom, jeste prikladan prikaz (komentar, studija) stoleća u kome su elektronski mediji diktirali promene pogleda na ljude, svet i život.
