Izvor: Politika, 05.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raj i pakao snova
Uz časopis „Gradac” oniričko je u pravi čas ponudilo svoje darove da bi nas podsetilo da smo još uvek ljudska bića
Posle onog biblijskog kušanja sa drveta saznanja koje se, kao što je poznato, završilo izgonom iz raja, čovek nije prestao da „proba” plodove novih saznanja do kojih je došao. Posle rajskog izgnanstva najveći izazov ponudila su mu nova i sve novija naučna dostignuća, ali to ga nije učinilo nimalo srećnijim. Naprotiv, ceo prošli vek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i početak novog učinili su ga još nesrećnijim. Ni mitski izgon ni naučna otkrića nisu mu dala odgovor na pitanje koje lebdi oko njega i obavija ga kao paukova mreža. Mogao je još jedino da se vrati samom sebi i da u svom oniričkom (nikako racionalnom) potraži izgubljeni smisao.
Ali, tu tek vrebaju prave Scile i Haridbe, i blaženi raj i strašni pakao. Iako prva naučna istraživanja snova počinju s Frojdom, a potom s Jungom i njihovim učenicima, ne treba odmah zaključiti da naši davni preci nisu isto tako bili koliko fascinirani, toliko i zaplašeni svojim snovima. To janusovsko lice snova genijalni stari Grci dali su u ruke bogu Hipnosu, kako bi bilo zadovoljeno i zaštićeno i naše svesno i naše nesvesno.
Toj, tako staroj, a ipak do danas nesaznajnoj oblasti posvećen je najnoviji broj čačanskog časopisa „Gradac”, koji je priredio Petar Jevremović, sačinivši u svom izboru izbor od grčko-rimske antike, preko Frojda i Junga, koji su snove učinili značajnim delom ličnog i kolektivno nesvesnog, dakle celokupne evropske kulture, do kasnijih istraživača koji teško da im se mogu približiti uvidom u naše oniričko. Da je kojim slučajem među živima jedan od naših najvećih pesnika Momčilo Nastasijević, prokomentarisao bi na sebi svojstven način – da bavljenje i ulazak u oniričko nije za onoga ko nije pripremljen; dodali bismo, za skliski put između raja i pakla. Jer, u snovima je moguće i ono što je nemoguće, zato što oni nisu ograničeni vremenitošću – u jednoj sekundi sanjanja može da se proživi ceo ljudski život. U tome se sastoji i paradoks snova (nismo primetili da je neko od izabranih autora to istakao) – da je čovek kao biće koje je, od trenutka kad se rodio, ograničeno vremenom, samo u svojim snovima kojih se često i ne seća bezvremen i izvan prostora, bez obzira što se svaki san odvija u određenom prostoru.
Zbog podsećanja na Momčila Nastasijevića, taj prostor mogli bismo, kao u njegovoj čuvenoj priči „Darovi moje rođake Marije”, nazvati darom koji nam je podario onaj koji nas je izgnao iz raja.
Ne, ne kažemo to uzalud – snovi su jedini raj današnjeg čoveka; oni su čak stvarniji od virtuelnog sveta u kojem živi, čak i onda kad su čudovišni i nagoveštavaju naš ovozemaljski kraj ili kraj nekog nama poznatog. Iako nevidljivi i najčešće nesaznajni, snovi su za današnjeg čoveka jedini dokaz da je još ljudsko biće, a ne sajber men virtuelnog sveta. Na svu sreću, za razliku od čoveka simulakruma, čovek još voli, živi, sazreva i spoznaje svu kob i radost života i, uz sve to, može da sanja i bude onoliko slobodan koliko mu njegovo nesvesno dozvoljava, odnosno onoliko koliko sam sebi slobode u stvarnosti dodeli. Zvuči jeretički, ali u današnjim represivnim društvima, pa makar se ona zvala i demokratska, čovek je zapravo slobodan samo u svojim snovima; u svim drugim oblastima on je nadgledan. On je samo jedna od mnogih administrativnih brojki, na svu sreću bez čipa u glavi, što ne znači da se jednog dana tako nešto neće dogoditi. Zato bismo dekartovski mogli da zaključimo: „Sanjam, dakle postojim”.
Da li to znači da su snovi jedini tren našeg života kad pobeđujemo Kronosovu kosu konačnosti? Još jedno od mnogih lica snova – nitima koje ne postoje u stvarnosti, makar dok sanjamo, pobeđujemo tu istu stvarnost.
Ali, snovi mogu biti i izraz pakla koji nas okružuje u životu, ili ako su proročka najava događaja koji će se tek dogoditi. Podsetimo se samo sna s belim vukovima koji je stalno sanjao jedan Frojdov pacijent, inače Rus. San je uvek bio isti – kroz prozor sobe u kojoj spava uvek iznova pokušavaju da uđu beli vukovi. Frojd nije uspeo da ga izleči od straha koji je u njemu izazivala scena s belim vukovima koji bi ga najradije rastrgli, ali ga je dobro protumačio – san je bio anticipacija strahota koje će se dogoditi u Rusiji posle izbijanja revolucije.
Koliko nam je poznato iz Frojdove prepiske, ostalo je nerazjašnjeno zašto baš beli vukovi, kad je „čovek s vukovima”, kako je poznat u nauci ovaj slučaj Rusa plemenitog porekla, sigurno bio jedan od onih „belih” koji su morali da beže iz svoje domovine. Naravno, zbog revolucionarnog terora, uobičajeno nazivanog crvenim. Na ovom primeru moguće je shvatiti da je „stvarnost” snova nešto sasvim drugo od stvarne stvarnosti. To je obrnuta perspektiva snova koja je mnoge zbunjivala. Dugo je mučila i samog Frojda, ali je njegov genije uspeo da ga protumači, iako „čoveka s vukovima” nikad nije izlečio.
Iako su postali deo nauke, značenja snova ima koliko i tumača. Pomenimo još jedno slavno ime: Pavla Florenskog i njegovu knjigu „Na vododelnici misli – članci o umetnosti”, koju je potpisao kao sveštenik. Jedan od njegovih snevača sanja da je učesnik Francuske revolucije koga vode na giljotinu. Dok masa urliče s odobravanjem, sečivo se spušta na njegov vrat a on se užasnut budi, da bi istog časa na njegovu glava pala neka metalna šipka. Florenski je originalno i genijalno protumačio ovaj san – snu je prethodio uzrok; zapravo snevaču je najpre na vrat pala metalna šipka, a zatim je on u jednoj sekundi odsanjao značajan deo svog života: revoluciju, rulju i giljotinu koja odseca njegovu glavu.
Snovi koje nam svako veče, kad ležemo da spavamo, daruje i Nastasijevićeva „rođaka Marija”, ne moraju kao prethodni san imati uzrok koji se zaista dogodio; njih upravo treba shvatiti kao darove oniričkog, kad se predajemo grčkom bogu Hipnosu, ili našem ličnom svemoćnom božanstvu koje se zove nesvesno.
Milka Lučić
[objavljeno: 06.07.2008]
.jpg)
