Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ragni i Rado
Gotovo ničeovska strast autorke članka „Antiglobalisti u fancy odeći“ za demaskiranjem, ustremljuje se, povodom „novog ruha“ mjuzikla „Kosa“, na „teorije zavere“, svojstvene tranzicijskim društvima. Nepodnošljive li lakoće uprošćavanja – za nju, one nisu ništa drugo nego izraz „straha od života, od budućnosti
Zanimljivo je, u celoj, vrlo karakterističnoj „zbrci“ oko mjuzikla „Kosa“, pitanje instance Istine. Autorka teksta „Antiglobalisti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u fency odeći“ (Kulturni dodatak, 27. mart 2010) upozorava nas na laž (svakog!) ugovornog odnosa. Ekonomija je rasvetljena, fantazam razobličen (izgovoren), gledaoci sa Brodveja, od pre četrdeset dva leta, „uhvaćeni u laži“ dvostrukog uživanja u simulakrumu pobune.
U interpretaciji autorke, učinak je sledeći: buntovna supkultura je simbolički učinjena bezopasnom („pacifikovana“, kako ona, videćemo, pomalo neprecizno kaže), što je bilo potrebno zato što je doživljavana kao pretnja sopstvenom integritetu (gledalaca mjuzikla), da bi, sa druge strane, bilo moguće da se, kroz učestvovanje gledalaca u tajnom i zabranjenom, „razreši“ (valjda: otkloni, ili: ublaži) frustracija. Koja? Frojdovska, veli autorka.
Ova hipotetička, valjda psihoanalitička konstrukcija, prilično nejasno i neprecizno izložena, dovoljna joj je za tvrđenje o lažnosti čitavog (kič spektakla). Šta je tu, međutim, lažno? O odnosu fantazma, realnog i istine/laži, ovoga puta ne bismo (tu mogu da budu od pomoći Lakan, Žižek, ali i samo hrišćanstvo!). Izgleda da je, za našu autorku, dovoljno da se prozre suština ugovornog odnosa, da bi se neopozivo zaključilo da je ona – laž!
A istina? Gde je ona? Uprkos nedovoljno rasvetljenim vlastitim pretpostavkama u pomenutom tekstu, a donekle i u narednom („Živeo kič – radost života“, Kulturni dodatak, 10. april 2010), možda je moguće, u nekoj meri, rekonstruisati istinitosno uporište mlade autorke. Ipak, možda nije nemoguće, iz njega rekonstruisati nešto od toga. Šta nedostaje, u pogledu istinitosti, samom hipi-pokretu (podrazumeva se da se pridev „(ne)istinit“ prideva raznoraznim, ako ne i svim, entitetima, a ne samo iskazima, što je sporno)? Nije li to što nedostaje „istinska“ subverzivnost: „...nisu mogli da postanu sile kohezije, koje bi bile realna opasnost po duboko konzervativno društvo“. Neobično je što će, za to isto „duboko konzervativno društvo“, ista autorka, u istom tekstu, malo ispred pomenutog mesta, da konstatuje pad autoriteta porodice, države i Crkve.
Da je, veli ona, u inkriminisanom mjuziklu, gorela američka zastava, mogli bi i da razgovaramo o pravoj („istinitoj“?) subverzivnosti, a ovako, tek sa vojnim knjižicama u plamenu, sve se srozava u bedu mlakosti i puki simulakrum (i surogat) prave („istinite“), tj. revolucionarne pobune. Ko im je kriv što ne zadovoljavaju normativni pojam autentične pobune, dovoljno radikalne i utemeljene u kvazinaučnom projektu revolucionarne izmene sveta, na primer.
Potpuno se, pri tom, prenebregava motiv zamene (identiteta) / (nenameravane) žrtve, u Ragni–Radoovom tekstu. On, svojom višeznačnom i višeslojnom otvorenošću (smisla), zaslužuje nešto više pažnje nego što ovom prilikom raspoloživi prostor dozvoljava. Mladalački radikalizam, pak, sprečava takve uvide i vrednovanja: ili veliki istorijski učinci (a ne tek trajanje od nekoliko godina „za nas“), ili ništa puke simulakričnosti. Prenebregavaju se i značajni pravni i politički učinci na koje ukazuje S. Crnobrnja u svome polemičkom osvrtu pod naslovom : „Posle hipika, ništa više nije isto“, a prenebregava se, načelno, i izazov koji globalnom društvu upućuje zajednica (makar ona bila i pretežno iluzornog karaktera i zasnovanosti). Najzad, prenebregava se, najnačelnije, i, u najmanju ruku podjednaka legitimnost drugih, alternativnih (diskursa) načina da se neki događaj i razume i opiše i objasni. (Videti o tome kod Ž. F. Liotara.)
Ne proglašava li se, u pomenutom tekstu, implicitno, fantazam za laž, a da se ne ukaže na eventualni „ontološki“ smisao takvog čina, ni u tragovima. Nikuda ne vodi strategija svođenja višeslojnog dela na fantazmatsku strukturu (strukturu simboličko-imaginarnog zadovoljenja, u osnovi nagonske, želje). Ova strategija, u transakciji proizvođač–potrošač, progutavši umetničko delo, „prozre“ pomenuti odnos /strukturu, na njega svede „događaj“ i krikne : „Laž! Kič!“ Dobro poznati petitio principi: pođem od onoga što bi trebalo dokazati. Delo redukujem na događaj, sveden opet na ugovorni odnos čiji je cilj zadovoljenje potisnute želje, tj. otklanjanje frustracije, da bih, potom, negodovao što nema umetničkog dela, nego je ta „stvar“ – kič-spektakl.
Autorkino implicitno pozivanje na psihoanalizu, uprkos prezrivom osvrtu na nešto što pripada prošlosti i što zove frojdovskom frustracijom, kao i na neke od Bodrijarovih pojmova, uz svojevrsni kvazisociologizam u tumačenju dela, redukovanog na društveni događaj (ugovor) – priziva sećanje na najznačajnije (?) Bodrijarovo delo „Simbolička razmena i smrt“. „Primenjeni“ na sebe, „ponovivši se“, ovoga puta izloživši se sopstvenom „postupku“ (metodu, aparatu), tj. usled reverzije koja im se neizbežno dogodi(la), i marksizam, i psihoanaliza završavaju implozijom. Ne važi li to za sve, pogotovo one sa megalomanskom pretenzijom na totalitet i prevrat (prevrat totaliteta), ljudske, samo i odviše ljudske tvorevine („mudrost ovoga sveta“)? Ideologija je uzaludna praksa, koliko god da je i ostrašćena i postižuća. Ne polaže se temelj u ono što danas jeste, a sutra nije.
Najzad, autorkina gotovo ničeovska strast za demaskiranjem se ustremljuje, povodom „novog ruha“ mjuzikla „Kosa“, na „teorije zavere“, svojstvene tranzicijskim društvima. Nepodnošljive li lakoće uprošćavanja, makar i u novinskom članku – za nju, one nisu ništa drugo nego izraz „straha od života, od budućnosti“. Kamo sreće da je strah od netranspartentnosti u političkoj i finansijskoj sferi iracionalan i neosnovan.
Međutim, kada je reč o „Kosi“ na Brodveju pre više od 40 godina, pomenuta strast je kudikamo agilnija, a i naivnost potpuno iščezava. U odgovoru na kritike, autorka nam dodatno razjašnjava ekonomiju na koju svodi događaj mjuzikla optuženog za kič. Tačno se zna šta se prodaje, a šta kupuje! To nama treba, pak, da razjasne „teorijski svesni“ kritičari. Ekonomija je, kaže autorka, „prosta“ (naravno, uz pomoć njenog vlastitog redukcionizma). I – evo nam opet teorije zavere (što izbacimo na vrata, vraća se kroz prozor, ili, bolje: kad meni treba, nemam ništa protiv).
Naime, ako smo razumeli našu autorku, demokratsko društvo, koje civilno kontroliše represivni aparat, moralo je da pribegne lukavoj strategiji, u nemogućnosti da prosto pobije, kao ponegde na svojoj (globalističkoj) periferiji, bar nekoliko hiljada onih koji zadaju izvesne glavobolje i nelagodnosti (npr. Čile). Kako amortizovati (valjda udar) tih potkulturnih alternativaca – negativaca? Njihovo prisustvo prosto uznemirava, i to zbog subverzivnog potencijala želje u nama (hipik se krije i čuči u svakom od nas). Svako bi da učestvuje u tajnom i zabranjenom, da okusi slatko voće mladalačke pobune. Ne znam samo kako pacifikovati pacifi(sti)čne? I zašto?
Treba, valjda, da se neutrališe potencijal, možda ne samo antiratne pobune, i to brodvejskim mjuziklom. Još jedna hipoteza. Prilično mutna, teško proverljiva i malo uverljiva. Tek, dovoljno je za tumačenje dela i njegovo dezavuisanje, kao kič-spektakla.
Postavlja se pitanje da li su Ragni i Rado bili plaćenici (plaćeni velikim, takođe iza scene proizvedenim, uspehom komada), ili tek izmanipulisani spontani kič-emotivci, koji pojma nemaju šta im je iza leđa urađeno. Kako god, izabrana je, naglašava autorka, prezrena malograđanska, a priori kič, forma mjuzikla, i to, naravno, bez ikakve destrukcije žanra!
Prisustvujemo, blago nama, od druga Lukača i druga Ždanova gotovo nezapamćenom (kič?)-spektaklu hipotetičkog ideološkog relacionisanja, redukovanja i kvazisociologističkog rastvaranja suštine estetskog, i predmeta, i akta. Zašto bi nas pa to i čudilo, kada se, na primer, na doktorskim studijama Univerziteta umetnosti, umesto estetike, izučava jedna upravo ovakva „disciplina“. Biće da ovo vreme pripada, opštim načinom, OSECI.
Miodrag M. Erčević
[objavljeno: 01.05.2010.]
.jpg)
