Izvor: Politika, 19.Dec.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radost podijuma i tišine
Roman se završava u bajkovitom okruženju, a aždaje su stvarne i teško se razaznaju od maski svakidašnjice iza kojih se skrivaju
„Raskovnik je čarobna trava koja otvara svaku bravu i pronalazi skriveno blago. Ko hoće da je nađe, treba sam sebe da stavi u okove i da ide livadom, pa gde okovi sami od sebe spadnu, tu će je naći…”, objašnjenje je na početku novog romana „Raskovnik”, Borislava Čičovačkog, objavljenog u izdanju „Arhipelaga”. To je priča o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odrastanju i susretu sa svetom od kraja osamdesetih, preko užasa devedesetih do naših dana, od Sombora, preko Novog Sada do Beograda i Amsterdama i natrag. Borislav Čičovački je pripovedač, romansijer, muzikolog, solista i kamerni muzičar. Poslediplomske studije oboe završio je i na Svelink konzervatorijumu u Amsterdamu.
„Raskovnik” je, kao i prošli vaši romani, prethodno objavljen u Holandiji. Kako objašnjavate njegov uspeh u toj zemlji?
Kada se, 2009. godine, pod nazivom „Sleutelkruid”, moj roman „Raskovnik” pojavio u Holandiji (u prevodu Reine Dokter, izdavač „Contact” iz Amsterdama), bila je to moja četvrta knjiga koja je tamo objavljena. To znači da su moje knjige već bile prisutne u toj sredini, da sam tamo stekao određeni krug čitalaca, da je stil moga pisanja postao sastavni deo holandske književne scene i da, što je za tamošnju produkciju knjiga vrlo važno, ugledni književni kritičari redovno pišu prikaze mojih knjiga za najvažnije holandske novine i časopise. Tako je, veoma pohvalnim kritikama, dočekan i „Raskovnik”.
Naslov romana i više je nego simboličan. Šta ta simbolika znači za vas?
Najvažnija simbolika te reči nalazi se u samom pojmu raskovati. U srpskoj mitologiji to raskivanje odnosi se na kovčege sa blagom. U mom romanu glavni junak, sam ili posredstvom svojih prijatelja, raskiva okove svoga sećanja, pa njegove uspomene, ma koliko surove i bolne bile, pripovedaju priču o njemu, emigrantu i povratniku – one su njegovo istinsko blago.
Tematski, kao i u pogledu shvatanja istorije, ovaj roman može se dovesti u vezu i sa vašim romanom „U starini ime mu beše Hemus”. Međutim, koja je priča za vas ličnija?
Moja prva knjiga i prvi roman „U starini ime mu beše Hemus”, usredsređen je na jedan događaj, jednu nesreću koja je moju generaciju pogodila baš na samom početku doba zrelosti – balkanski ratovi iz devedesetih. Tom knjigom je otpočeo i moj svojevrsni „ratni” ciklus, koga čine još roman „Crni kos a po polju božuri” i zbirka pripovedaka „Pismo iz Amsterdama”, u kojoj je fokusiranost na rat proširena doživljajima emigracije. Roman „Raskovnik”, sa još tri knjige, predstavlja jednu drugu moju zaokupljenost – život umetnika progonjenog neumitnošću surove stvarnosti, u vreme moralne nerazjašnjenosti na prelasku u novi vek i novi milenijum, i njegova potraga za sobom i svojim snom. U tom smislu, zbivanja u „Raskovniku” bliža su piščevom životu, pa tu pomenutu tetralogiju i nazivam mojim „intimnim” ciklusom. Ipak, moje duboko osećanje razdvojenosti stvarnosti i fikcije najpogodniji oslonac nalazi u stvaralaštvu i razmišljanju Imrea Kertesa. Parafrazirajući njegove reči, mogu da kažem da je moj život samo sirova građa za knjige ovog ciklusa. Moguće je naći paralelne ili slične događaje glavnog junaka „Raskovnika” i mene, ali je emotivna transpozicija tih događaja i odnosa među likovima u romanu isključivo posledica dejstva fikcije, te je, stoga, drugačija.
Filip, glavni junak „Raskovnika”, odbija da ostane u bivšoj Jugoslaviji, zahvaćenoj ratom, i odlazi u Amsterdam („Veliki gradovi svuda su isti, ravnodušni”). Iz nostalgije i nedoumica novog života u tuđini, prošlost uvek nadjačava sadašnji trenutak (u „Josifu i njegovoj braći” T. Mana suština života je sadašnjost)? Ovaj junak, pa i čovek u stvari, biće je koje se seća?
Roman je koncipiran kao pet priča o knjigama, o konkretnim primercima različitih žanrova, koje su sukcesivno igrale ključnu ulogu u Filipovom razrešavanju objektivnih i emotivnih teškoća u kojima se nalazio tokom nekoliko decenija prve polovine svog života. Jedna od tih knjiga je i roman „Josif i njegova braća”, Tomasa Mana, nenadmašno delo ljudskog uma, koja Filipu pomaže da razazna neophodnost svih raznorodnih životnih iskušenja i da kroz njih nađe direktniji, jasniji put do sebe i do suštinskog životnog nadahnuća, životne radosti. Sećanje koje u poslednjoj priči dobija i svoj oblik u budućem vremenu, samo je sled objektivnih pokušaja da se proteklom vremenu da čoveku razumljiv kontinuitet. Zato roman i završava u bajkovitom okruženju, gde glavni junak nije više samo posmatrač, kao na početku, nego je učesnik, a aždaje su stvarne i teško se razaznaju od maski svakidašnjice iza kojih se skrivaju.
Koji su vam uspesi draži, muzički ili književni, a u pogledu prirode dve različite umetnosti, šta vam je prirođenije: apstraktnost muzike ili konkretnost i višeslojnost reči?
Poziv nije reč kojom se označava profesija. Poziv treba da se razume kao reč kojom se govori o pozvanosti da se određena profesija obavlja. A ta pozvanost upućena nam je iz nedokučivih podneblja Sveopšteg. Pošto sledim pozive da se bavim umetnošću – muzikom i književnošću – radost nastaje na koncertnom podijumu i u časovima tišine dok ispisujem hartiju. Ipak, grupisanje reči u književne forme donosi uzbuđenje otkrića, ono otvara, raskiva kovčege novih drugačijih valera kombinacija emocija i zato je zagonetnije i strašnije.
Marina Vulićević
objavljeno: 20.12.2012.
