Izvor: Politika, 25.Jan.2014, 22:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radost davanja je sve manje prisutna

Svaki stalni radni odnos u umetnosti je veštački postavljen i u mnogome ograničava maštu, uskraćuje slobodu i inicijativu bez kojih nema inovacija u teatru

Zemunska kuća kulture „Madlenijanum” obeležava 15 godina postojanja svečanim koncertom koji će biti održan na matičnoj sceni u nedelju uveče, 26. januara, u 19.30 časova uz učešće velikog broja renomiranih umetnika.

Madlena Cepter je i osnivač Muzeja „Cepter”, kroz koji je tokom 2013. prošlo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 12 000 posetilaca.Za ukupnu delatnost Galerije Cepter rekonstrukciju prostora za istoimeni muzej, i otkup umetničkih dela do sada je utrošeno preko 2.600.000 evra.

„Madlenijanum” funkcioniše kao model novog muzičko-scenskog pozorišta bez sopstvenog ansambla. Koji zapravo pozorišni model negujete?

Kada se kaže bez stalnog ansambla, često ispadne da se umetnički i organizacioni život „Madlenijanuma” odvija sam od sebe. Tip našeg pozorišta srodan je onome što na zapadu nazivaju„stađone”. Nemamo svoje glumce, pevače. Okupljamo ekipe umetnika koji rade samo na određenom projektu. Naš tim čini 70 stalno zaposlenih članova, orkestar koji se ustalio, hor mladih koji se brižljivo stvara, snažno podupiru svaku umetničku kreaciju. Svaki stalni radni odnos u umetnosti je veštački postavljen i u mnogome ograničava maštu, uskraćuje slobodu i inicijativu bez kojih nema inovacija u teatru.

Privatni aspekt „Madlenijanuma” ni posle 15 godina, čini se, nije adekvatno vrednovan. Kakvi su vaši utisci?

Preko 420.000 ljudi posetilo je „Madlenijanum” tokom 15 godina. Zbog publike smo radili punim elanom samo se bojeći da je ne razočaramo. Medijski tretman „Madlenijanuma” nepristrasno govori o njegovom značaju. Preko 8.000 tekstova objavljeno je u štampanim medijima, dnevnim i periodičnim izdanjima. Naš sajt od 2005. godine do danas imao je preko 950.000 posetilaca. Na desetak televizijskih stanica emitovano je na hiljade prikaza. Bez obzira na brojne priloge na državnoj televiziji mogu otvoreno reći da nam ona nikada nije bila naklonjena. Opterećena raznim sitnijim ili krupnijim interesima, privatnim, društvenim ili stranačkim strastima, propustila je da korektno prati svih 15 godina „Madlenijanum” na način na koji je pratila sve ostale manifestacije daleko efemernijeg umetničkog značaja.

Vaša osnivačka želja bila je da se na sceni „Madlenijanuma” neguje klasika i savremena dela u inovativnoj i modernoj verziji. Kakvu repertoarsku politiku kuće vidite u narednom periodu?

Dečji program koji se pokazao veoma uspešnim započeo je sa adaptiranom Mocartovom operom „Čarobna frula”, nastaviće se ove godine sa Donicetijevim „Ljubavnim napitkom”. Nastavićemo i obogatićemo ove naše inicijative, podržani od velike organizacije „Reseo” (Reseo), evropske organizacije za edukaciju u domenu opere i baleta, i „Opere Evropa”. Uz svaku od ovih predstava, ide i posebna publikacija kako bismo opersku umetnost približili najmlađima. Obratićemo se i lutkarskim pozorištima za saradnju. Dozvolu za ulazak naših predstava u škole dobili smo od Ministarstva prosvete pre dve godine i odmah započeli rad na ovim programima. Pokušaćemo da na našim prostorima uvedemo i operetu koja se u Beogradu i Srbiji nikada nije dovoljno održala.

Sa kolikim finansijskim sredstvima donirate „Madlenijanum” na godišnjem nivou, budući da se zna da ste u ovu kuću za proteklih 15 godina uložili preko 25 miliona evra?

Unazad 15 godina, godišnji budžet „Madlenijanuma” iznosio je 1,5 miliona evra. S obzirom na težak ekonomski trenutak sve ćemo uraditi da budžet ostane u striktno predviđenim okvirima koji predviđa njegovo smanjenje od 15 odsto.

Nije teško izračunati koliko su koštali 15 godina delovanja i potpuna obnova zgrade. Nije teško izračunati da će sledećih 15 godina odneti novih 23 miliona evra. Moram da priznam da je radost davanja sve manje prisutna, iz razloga što tolike sume kao refleks na materijalnu osiromašenost danas deluju zaista neprimereno i da se kao darodavac posmatram nekompetentno i društveno neodgovorno. A opet se ni preko svoje fondacije koja je dala četiri miliona evra za mlade talente, naučne projekte, sport, nisam nikad bavila socijalnom i zdravstvenom problematikom.

U jubilarnoj godini „Madlenijanum” će producirati čak pet premijera i dve premijerne obnove.

Institucija privatnih mecena u kulturi nije novost. Ipak, zameraju vam da stvaranje kulturnog proizvoda preko svog imena deluje snobovski. Za neke je vaš kulturni iskorak luksuz, za druge poklon srpskoj kulturi vredan pažnje. Kako vi gledate na ovakve oprečne komentare?

Nije novost, ali je danas retkost. Mi smo poželeli da upravo svojim primerom, znači imenom i prezimenom, damo kreativno tumačenje uloge koje su u prošlosti imali veliki trgovci i prosvetljeni industrijalci. Biti posvećen blagostanju sopstvene nacije, a biti aktivan protagonista iskrenog i konkretnog evropeizma, širini stvaralačkih sloboda, povezivanju našeg kulturnog miljea sa evropskim. To je bio naš cilj, a koristili smo javni imidž i poslovni integritet da bi sproveli ove ideje u delo upisujući ostvareno u kolektivno pamćenje.

Kako je trebalo da nazovem Operu? Srpska, zemunska, narodna…

Pa nije. „Madlenijanum” je najveća lična donacija za kulturu u istoriji Srbije do sada i zauvek. Nosi ime svoga osnivača, upravo onako kako su stari donatori davali ime svojim zadužbinama. Reč je o slobodnom delovanju po intimnom osećanju dužnosti i impulsu mecene, što je, shvatam, mnogima nepojmljivo.

Kako komentarišete aktuelni kulturni trenutak u Srbiji, budući da je jezik brojeva uzeo primat nad jezikom umetnosti?

Bilo bi divno da je jezik umetnosti išao oduvek u korak sa jezikom brojeva. To kod nas nije bio slučaj. Pogledajte broj festivala, koncerata stranih izvođača, nagrada... Normalno je da toliku besmislenost stvaranja i izvođenja umetničkih dela nijedno društvo ne može da podnese, a pogotovo naše. Nismo mi Nemačka u kojoj je za poslednjih 10 godina osnovano pedesetak novih fondacija, sa velikim materijalnim ulaganjima. Kriza pogađa i kulturu bogatih zemalja. Danas u Parizu treba da se dobro nahodate da biste naišli na galeriju, kojih je pre desetak godina bilo na svakom koraku. Ne mogu svi bežati pod okrilje umetnosti, a ubrzo, svoju energiju za stvaralaštvom i budućnošću, pretvoriti u negativnu i razarajuću prema aktuelnom društvenom trenutku. Naša umetnost, i naročito edukacija za umetnost, mora da prekorači taj jaz između samoniklosti i usmerenog razvoja.

Borka G. Trebješanin

objavljeno: 26.01.2014

Nastavak na Politika...