Izvor: Politika, 05.Jan.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radim šta mogu, da se ne zaboravi
Intervjuisti me teraju da prepričavam ono što sam negde već rekao, i da to dajem u razvodnjenom stanju. Većina nije pročitala nijednu moju knjigu. Pravim se da to ne vidim i ne znam...
Izdavačka kuća „Plato” iz Beograda objavila je knjigu Milovana Danojlića (1937) „Crno ispod noktiju” – 1624 epigrama. Reč je o zaista neobičnoj knjizi, retkoj i u svetu i kod nas. Epigram, forma koja se danas malo neguje, kod starih Grka i Rimljana bio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << natpis na umetničkim delima ili nadgrobnim spomenicima. To je kratka, duhovita pesma, najčešće sa zajedljivim, satiričnim prizvukom. U toj, najboljoj tradiciji, Danojlić je sačinio obiman zbornik, na više od 370 stranica.
Otkuda baš 1624 epigrama?
Bilo ih je više od dve hiljade pa sam, odbacujući one koji su mi izgledali nedorađeni ili banalni, skresao rukopis za jednu petinu. Kad sam prebrojao ono što je ostalo, pojavila se brojka 1624, čiji unutrašnji zbir daje četvorku. Četvorka je brojka koju volim.
U knjizi ste iskopavali „crno ispod noktiju” u našoj politici, moralu, tradiciji, našim naravima i karakterima... Ništa niste prećutali?
Ove pesmice su mi najčešće dolazile u popodnevnim šetnjama po poljima i livadama oko grada. U hodu se ubrzava mišljenje, ukrštaju se različita iskustva, kroz svest promiču prizori, lica i sećanja, ono što volimo i ono čega se grozimo. Usamljeni šetač je čovek koji se rve sa vasionom, sa sobom i sa drugima. Tokom trogodišnjih šetnji ja sam sve što mi je prolazilo kroz glavu sklapao u rimovane katrene. Na metriku je uticao i hod: reč stopa označava odsečak hoda, ali i ritmičku jedinicu stiha. Znatan deo epigrama zapisan je na papirićima koje vučem u rancu.
Kritički govorite o svetskom poretku, moćnicima i političarima planete, Hagu, nevladinim organizacijama... Nikoga niste štedeli?
Sve što nam, u otporu samozvanim krojiteljima sudbine ostaje, jeste – Reč. Ona je ubojno oružje, Sila se njome nevešto i bahato služi. Srećan sintaktički obrt, dobra rima i tačan pogodak donose duhovno i fizičko olakšanje. Bio sam uviđavan prema prirodi: ona mi je bliža od ljudi.
Prvo su nas, kažete, zasipali uranijumskim bombama, a sada nam šalju naučnike da ispitaju kojom brzinom umiremo. Čudni neki čovekoljupci?
Bombardovanje iz proleća i leta 1999. otvorilo mi je oči za gnusobu sveta u kome živimo. Rugobu sam i ranije osećao, ali sa razdaljine, krio sam je od sebe. Imperijalizam i kolonijalizam sam uzimao kao nešto što se dešavalo u prošlosti, na drugim kontinentima. Godine 1999. osvajačka neman se dovukla na Balkan. Bombe sa oslabljenim uranijumom su mi uterale pamet u glavu. Dužnost pisca je očuvanje i negovanje kolektivne memorije. Radim šta mogu, da se ne zaboravi.
U proteklom veku, kažete, mnogi su se „namučili pod Brozom i Slobom”, a vi ste se najviše namučili sami sa sobom.
Eto, vidite, kako nas rima (Slobom–sobom) natera da kažemo tačnu stvar... Druga polovina knjige, pored ushitnih susreta sa prirodom, odražava nedoumice i strahove čoveka na pragu starosti. Sa sobom drugujem preko sedamdeset godina, upoznao sam svoje mane; one možda nisu velike, ali su mi dojadile, ponavljaju se na istim mestima, nepromenljive i neotklonjive. Glavnu smetnju u osvajanju sreće svako od nas nosi u sebi. Upravljači određuju najširi okvir, ne i sadržaj naše duhovne pustolovine.
Bol je, primećujete, imenica i muškog i ženskog roda, pa „obezbeđuje ravnopravnost polova”?
U knjizi ima i takvih dosetki i igri rečima. Bol je plemićka povelja ljudskog roda, on nas očovečuje i uravnopravljuje. Ima tvrdokožaca koji ga osete tek kad im se kuća sruši na glavu, ili kad im otmu vlast. Prekasno.
U epigramu „Molitva” stoji da volite Gospoda, da ga se plašite, ali od njega tražite da se barem ponekad pokaže. Verujete li da će se javiti?
Bog nam se neprestano javlja, a mi ga, u gužvi i trci, ne čujemo i ne vidimo. On nikad ne diže ruke od čoveka. Lirski subjekat moje knjige prolazi kroz stanja zamora i bezverja, i to, povremeno, izbije na površinu. Epigrami su brzi snimci saznanja i raspoloženja, iz čega ne valja izvlačiti velike i konačne zaključke.
U poglavlju „Lični računi” preispitujete samog sebe. Deci svojoj savetujete da vas ne slede baš u svemu?
Deca nisu došla na svet da bi usavršavala naše vrline i ispravljala naše promašaje, nego da bi otkrila sebe, granice svoje moći i nemoći. Jedino što im možemo dati jeste bezuslovna ljubav. A ljubav se ne deli po zasluzi, po lepoti i dobroti, nego po nekim drugim zakonima koji izmiču ljudskoj kontroli...
U epigramu „Zimska svakodnevica” je isečak iz vaše autobiografije: „U zimskim danima, kratkim i sivim/ Pre podne pišem, popodne čitam/ A u međuvremenu pomalo živim”. I tako svaki dan?
Ono što sam naučio u prvom razredu osnovne škole – da čitam i da pišem – celog života upražnjavam. Desi li mi se da zanoćim u hotelu bez pribora za pisanje, i bez knjige za čitanje, osećam se kao šugav. Jedva čekam da svane, da iziđem na slobodu.
Ironično govorite o kritičarima. Oni kriju čari dela o kojima govore?
Mislio sam na one koji pišu bez ljubavi. Takvi kritičari su člankopisci čiji je posao kriti čari dela o kojima pišu. Njima je najbolje odgovorio sveti Pavle u Poslanici Korinćanima: „Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. Ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam”. Ja sam im se dobrodušno narugao...
Živite na Zapadu, a kažete da se Progres bolje vidi sa Istoka. Šta vas sprečava da se vratite u zavičaj?
Ja u tuđini prebivam, a živim u sebi, u sećanjima. U onome što pišem. U tuđini sam već četvrt veka, tu mi se školuju deca. Pišući, vodim brigu o maternjem jeziku koji u Beogradu mnogi zagađuju. Ove godine proveo sam šest meseci u rodnom selu. Zvali su me na književna gostovanja, išao sam u Suboticu, Sentu, Novi Sad, Vrujce, Kostolac, Čačak, Prijedor, u Gračanicu na Kosovu. Nisam prekinuo veze s jezikom i narodom, a bojim se da on od Evrope očekuje ono čega u njoj nema.
Sa žaokom govorite i o novinarima koji vas intervjuišu. Postoji li pitanje koje vam nije postavljeno, a na koje biste rado odgovorili?
Što sam imao reći, objavio sam u četrdesetak knjiga poezije i proze. Intervjuisti me teraju da prepričavam ono što sam negde već rekao, i da to dajem u razvodnjenom stanju. Većina nije pročitala nijednu moju knjigu. Pravim se da to ne vidim i ne znam...
----------------------------------------------------------
Ulična zabuna
Možete li iz ovog obilja izdvojiti epigram koji vam je najdraži?
Nije loš onaj na strani 296, pod naslovom „Ulična zabuna”:
„Kao pod uticajem jakog pića
Katkad se na ulici učini meni
Da ljudi nisu živa bića
Nego apstraktni fenomeni”.
Sećam se trenutka kad sam to doživeo.
[objavljeno: 06/01/2010]
