Izvor: Blic, 13.Dec.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rade Šerbedžija: UDRUŽENI da pobedimo korporacije
Mogao bih živeti u zemlji koja ima ideologiju drugačiju od moje ako ljudi u toj zemlji imaju pristojan život.
Razgovor s čuvenim glumcem raskošne karijere Radetom Šerbedžijom radili smo maglovitog decembarskog jutra dok je obilazio novobeogradsku Halu sportova, gde će 18. decembra održati koncert, jedini ove godine u Beogradu. Kaže da će mu gost biti Ana Sofrenović, da mu je drago, uvek, susresti se s publikom...
Ja neću imati s kim ostati mlada ako vi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ostarite... (parafraza stiha iz „Ne daj se, Ines“).
- Ja i dalje branim taj stih. Dokazujem ga. I podržavam svojim životom.
Pokušavam se boriti s godinama. U sebi, u duši pre svega...
S kojim osećanjem dolazite u Beograd ovoga puta?
- Super, kao i uvek. Beograd je jedno od važnijih mesta u mom životu. Beograd je jedan od najživljih gradova na svetu. Otvoren i velik. Skriva u sebi prijateljstva za sve različitosti ljudi.
A tokom devedesetih?
- Te ratne godine su bile kakve su bile i ja sam bio takav kakav sam bio. Bio sam borac protiv rata.
Za sebe ste rekli da ste gubitnik devedesetih?
- Jesam. Gubitnik sam. Al’, nažalost, ne samo ja. Gubitnici su svi koji su želeli da se mirno reše stvari u Jugoslaviji. Jer je rat pobedio. Ne znam da l’ su bili brojniji, i danas sumnjam u to, al‘ jesu bili glasniji, agresivniji i pobedili su ljudi koji su zagovarali rat. A nas je bilo malo... Sa druge strane, jedna bitna stvar koju treba reći je da su mnogi ljudi zapravo ostali pasivni tada misleći da ih se taj rat ne tiče. Sretao sam mnoge ljude po Srbiji koji su govorili da nema rata u Srbiji, da Srbija nije u ratu. Poguban stav, pogubna parola. I u drugim gradovima Jugoslavije ljudi su se ponašali po principu - nas se rat ne tiče, mi ne učestvujemo. Ali nisu dovoljno učinili da se usprotive onima koji su želeli rat, a to su uglavnom bili nacionalni lideri koji nisu mogli drugim putem postati vođe svojih naroda, ostvariti neke svoje ambicije, osim da se to ne potpiše sa krvlju.
U jednom od ranijih intervjua rekli ste mi - oprostio sam svima?
- Pa jesam. Naravno, postoje izuzeci koji su ratni zločinci, s kojima nikako se ne može, ali u principu... Pa čovek treba da živi trudeći se da pripada pozitivnim idejama. Za to sam da se stvari, ne da se zaborave, jer se zaboraviti i ne mogu, nego da se na neki način prevaziđu. Postoje ljudi koji ne mogu oprostiti. Ja ih razumem. Kako mogu oprostiti oni koji su izgubili decu. Ne mogu... Dobro, ja sam lud pa bih oprostio. Razumeo bih da je to bilo ludilo i suženje svesti tog čoveka koji je to učinio. Ali, prevazići... prevazići se može. Zato svi ljudi, posebno umetnici - zbog publike - moraju se delima zalagati za to da se stvari prevaziđu, da na ovim prostorima ponovo živimo ne više kao braća, bar ne za naših života, ali kao dobri poznanici, dobri susedi, ljudi koji govore istim jezikom konačno. I koji treba da razumeju jedni druge, trguju, sarađuju... Na taj način da se zajedničkim privrednim projektima u regiji odupru velikim kapitalističkim korporacijama koje iskorišćavaju svaku zemlju. Preko 90 odsto banaka u Hrvatskoj su strane. I ovde verovatno. Svedoci smo šta to znači za obične ljude. Treba se izboriti za dostojanstvo sopstvenog života.
A gde vam je šešir koji vam je ostavio Krleža?
- Na skrivenom mestu, iz sedam mora, i sedam gora. Gde se sprema pohod na Baš-Čelika... Ta priča o šeširu zapravo govori o njegovoj specifičnosti. Samo jedan tako veliki duh može napisati u testamentu, pod brojem 4 - Radetu Šerbedžiji moj borsalino.
Družili ste se?
- Ako bih smeo reći - družili. Pričao mi je o raznim stvarima, ja njemu prepričavao dogodovštine. Smejali smo se. Mnogo sam učio od njega.
Ovih dana snimate film u Madridu?
- Da, veliki film sa budžetom od 100 miliona dolara. Režira Teri Džorž, publici poznat po filmu „Hotel Ruanda“. Sjajan intelektualac, pisac i režiser. Igraju Kristijan Bejl, Isak Oskar, Šarlot Lebon. Priča o Jermenima, igram glavnog vođu jermenskih pobunjenika koji se bore protiv Turaka, bore se za slobodu.
Gol Radetu Zaladu
Čim je kročio u prostor Hale sportova Novi Beograd Šerbedžija je, nehajno nameštajući šešir, uperio pogled ka košu i zapitao se „odakle li bi bilo najbolje zakucati...“
Na opasku da se on bavio „fudbalom ili nogometom, kako god“ rekao je: „Da! Igrao sam u ovakvim dvoranama. Čekaj... možda sam baš ovde igrao... ne... ili da... ne mogu se tačno setiti. Sećam se jednog turnira. U finalu smo izgubili od Radničkog. Igrao sam za Tifani a dao sam gol Zaladu u rašlje. Bilo je smešno, paradoksalno... Ja sam, dakle, igrao za zagrebačku momčad, protiv beogradske. Al’ kad sam dao Radetu Zaladu gol u rašlje, cela sala je na nogama skandirala za mene.“
