Izvor: B92, 01.Feb.2013, 15:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RFF: Zvuk i pamćenje
Igor Drljača, kanadski režiser filma "Krivina", živeo je u Dobrinji, naselju u Sarajevu koje će se naći na prvoj liniji fronta na početku rata u Bosni.
Povezani tekstovi
- RFF: MikeTakaši x2 #IFFR
- RFF: Kopenhagen, Berlin
- RFF: Hajka na tigrove
- RFF: Tigrasta politika
- RFF: Kolgerle i gej pesnik
- RFF: Od Krize do Tragedije
- Otvoren 42. festival u Roterdamu
Od specijalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << izveštača B92 iz Roterdama Miloša Tomina
Mešovita porodica je brzo napustila zemlju, ali je njihov put do Kanade bio mnogo komplikovaniji. Kroz Beograd, Austriju, Nemačku, Hrvatsku, opet u Srbiju i tek u leto 1993. godine ulazak u Kanadu. Drljača je diplomac Jork Univerziteta u Torontu gde je magistrirao s ovim filmom, realizovanim dobrovoljnim radom, uz minimalan iznos novca za produkciju, koji dobijaju svi studenti.
Drljača kaže da ga je interesovala psihologija traumiranih učesnika rata, mnogo više nego sam sukob. Paralele između traumiranih veterana i dezorijentisanih imigranata su mnogobrojne, što je jedna od tema filma. Scenario je pisan kombinovanjem mnogih ličnih i saslušanih priča, u Bosni i Kanadi.
Ako prihvatite tezu da postoje samo dve vrste priča: stranac stiže u grad i čovek ide na put, "Krivina" je ova druga vrsta priče. Pošto više ne može da izdrži život u Torontu, imigrant iz Bosne napušta Kanadu, sve vreme prepričavajući i prisećajući se kako je uopšte tu dospeo. Polazi na put s izgovorom da traži svog druga Dadu, tražeći ustvari odgovor na pitanje ko je on i šta želi.
Dadu traži i lokalna policija i Interpol, ima ga i u vestima na televiziji, ali svako daje drugačiji odgovor na pitanje: Gde je Dado? I koliko se često pojavljuje? Potraga za sobom postaje otkrivanje stvari koje nisu tu. Dado, kao da ne postoji ili je nestao, ali svi se sećaju da su ga nedavno videli.
Posleratna Bosna koju Drljača prikazuje je zemlja koja živi u pamćenju, pre nego u stvarnom vremenu. Komplimenti slede za autorsku odluku da se ne snimaju spaljene kuće i tragovi municije i šrapnela po zgradama u Sarajevu. Drljača je izabrao mnogo teži, ali umetnički zahvalniji put jer posledice rata se vide u sveopštoj nepoverljivosti ljudi, u načinu na koji oni govore i njihovim praznim pogledima, pomešanim sa dugim panoramskim pokretima kamere.
"Krivina" je film o imigraciji, posledicama rata i duhovima. Ali duhovi su proizvod pamćenja, a ono ljude u ovom filmu opseda kao pravi duh, priziva ga najtiši zvuk. Postoji najmanje tri načina na koji se može shvatiti radnja u ovom filmu, a to što je svaka od tri verzije šta se u ovom filmu zaista dešava u potpunosti validna, dokaz je velikog Drljačinog talenta.
Kao već ranije pomenuti režiseri - Ferbejk, Petrović - i Drljača apsolutno vlada elementima filmskog jezika, a naročito upotrebom zvuka da stvori atmosferu ili doda asocijacije tome šta se dešava u glavama likova na ekranu. Film "Krivina" i njegov režiser su svakako opravdali uvrštavanje u program Blistava Budućnost, a festival je ovim filmom postigao pun pogodak.
Prethodnih dana je dosta rečeno o upotrebi osnovnih elemenata filma, slike i zvuka i da je festival posvetio poseban program Sound Stages ovom pitanju. Film Pitera Striklanda "Berberian Sound Studio" posvećen je ljudima koji stvaraju zvučnu podlogu filma, toncima, mikserima zvuka i majstorima za zvučne efekte.
Priča je u poznatoj formi filma o snimanju filma. Britanski ton majstor, stručnjak za sve u vezi zvuka stiže u italijanski studio gde treba po prvi put da radi na zvuku za jeftini horor film. Njegovi problemi sa producentom i ostalim saradnicima od komičnih, prerastaju u noćnu moru. Prvi deo filma je u potpunosti klasična naracija dok se pri kraju priča raspada i poštaje nešto nadrealnije. Nedostatak formalnog narativnog razrešenja ne bi trebalo da vas spreči da pogledate ovaj interesantan i uspešan uvid u oblast filmskog zanata koja je svojom prirodom nevidljiva i često se uzima zdravo za gotovo a predstavlja fundamentalni deo filmske magije.
Piter Strikland je takođe stručnjak, njegovo poznavanje eksperimentalne muzike sedamdesetih, italijanskih horor filmova iz ovog perioda i osoba koji su radili na njihovoj zvučnoj podlozi je zapanjujuće. Posle projekcije je rekao da je upravo muzika bila inspiracija za nastanak ovog filma a ne priča o nastajanju filma, ali i želja da se načini omaž periodu italijanskog filma kada je zvuk gotovo bio važniji od slike, oživevši sećanje na taj zlatnožuti (giallo) period.
Striklandov film je sjajna ilustracija, i ujedno posveta, predanosti potrebnoj da se slika oživi zvukom, kako je to rekao Vladimir Petrović. Dok neki filmovi na festivalu zanemaruju ovaj aspekt filma, a drugi izgledaju kao da zanemaruju i samu sliku, smatrajući da je njihova tema ili poruka koju žele da prenesu dovoljno važna, ove godine je prikazano dosta filmova koji ukazuju da je pažnja sve većeg broja autora posvećena ovladavanju tehnikama filmskog zanata, bez kojih na kraju nema ni filmske umetnosti. Svi režiseri pomenuti u ovom tekstu spadaju u tu grupu, a kako stvari stoje biće ih sve više.
Za festival u Roterdamu, koji je nekima od njih po prvi put otvorio vrata velikih bioskopskih sala, to može da bude samo dobro.
