Izvor: B92, 10.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
R.E.M. - Accelerate
Nekoga u Warneru (ili u redu za socijalnu pomoć) i dalje podsećaju da je za ovo pre deset godina platio 80 miliona dolara
R.E.M. nisu U2. I tu ni Jacknife Lee nije mogao ništa da uradi.
Accelerator nije album koji će zapaliti milione, na njemu nema pesama koje će oznojane glave horski pevati u do-poslednjeg-mesta-ispunjenim-dvoranama širom sveta. Na njemu, ipak, postoji nešto što bi se moglo definisati kao stav ili odluka benda kako >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da se stvar odradi i to je skoro dosledno sprovedeno u svih 11 pesama. Što, osim u slučaju da za vas tri pedesetogodišnjaka koja praše samo da bi prašili ne predstavlja sliku „rok izazova", znači da na Accelerate nećete naći mnogo toga da vas zabavi ili, makar, inspiriše.
Around The Sun, njihov prethodni album, koga se sada svi, pa i Stipe Michael, odriču na sva usta bio je mnogo manje isprazna ploča od ove. Slažem se- najvećim delom to je bilo zato što nije ni pokušavao ništa više od toga da „mirno postoji i ne dira nikoga". Nasuprot njemu Accelerate bi da angažuje, on bi da probudi, on bi da bude nova mladost svojih autora- refleksija neke njihove novootkrivene bitnosti u svetu modernog rokenrola. Accelerate bi da kaže da danas „baš tako treba" i da je sve ostalo sviranje k***u. Ali, za tako nešto, čini mi se, potrebno je da vam nešto opasnije od vitamina ili ajkulinog ulja struji venama.
Iako traje tek malo više od pola sata (ali ne promiče tako brzo), Accelerate najviše iritira monotonim tandrljanjem bazičnih instrumenata koji ne uspevaju da isprodukuju niti jednu pamtljivu melodiju, sem nečega što nalikuje refrenu u nečemu što nalikuje pesmi, a zove se Supernatural Superserious. Većina preostalog materijala kod vas će razvijati simpatiju ako uspe da vas podseti na slične i uvek bolje momente iz njihove diskografije, od čega će Fables of Reconstruction i Life’s Rich Pageant biti najčešće spominjani, Document samo od strane nerazumno naklonjenih kritičara, a Monster skoro ne uopšte- iako je to (sirovi, eksplozivni?) album koji su R.E.M. želeli da naprave odn. već napravili!
Naravno, obzirom da se radi o R.E.M. nema nepodnošljivo uvredljivog materijala. Već nakon pet slušanja s razlogom će se izdvojiti eksplozivna naslovna tema (koja kao da je utekla sa Green), niljangovska Mr. Richards (možda i najbolja stvar ovde) i automatična Song For The Submarine koja je sjajna baš koliko i dvadesetak njoj sličnih u opusu benda. Njihov jedini problem je što ćete se na pomen imena R.E.M. i za pet godina pre i radije setiti nekih drugih pesama.
Par solidnih pesama, nažalost, nisu dovoljne da kompenzuje našu ozlojeđenost što uvodna Living Well Is The Best Revenge liči na Celebrate, najveći hit malo poznate irske postave An Emotional Fish (čiji album im je verovatno utrapljen tokom nekog od 4358645 nastupa u toj zemlji). Man-Sized Wreath nepotrebno liči na nerazrađenu verziju Kennetha, dok je Hollow Man tek bleda kopija Imitation Of Life. Za razliku od njih Houston, Until The Day Is Done i Horse To Water jedva i da liče na pesme, a ne na trojicu ljudi koji guraju instrumente uzbrdo želeći da prave muziku.
I’m Gonna DJ je odvratna. Baš koliko je bila i pre tri godine kada su počeli da je sviraju uživo. Baš koliko i činjenica da Michael Stipe još uvek nije shvatio da je sa Radio Song i The Outsiders dao sve što je mogao i Njujorku i hip hopu.
R.E.M. nisu U2. I tu ni Jacknife Lee nije mogao ništa da uradi. Zbog svega toga može da vam bude drago, a možda i ne.
SELEKTAH
**1/2
