Izvor: B92, 29.Jan.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putujuće pozorište "Serbia"
ili šta naše pozorište može da doprinese svetskom pozorištu
U svom dosta dugom pozorišnom životu češće sam se pitao šta druge sredine mogu da doprinesu nama, nego šta mi možemo da doprinesemo svetu. Takvo stanovište proizlazi iz četrdesetogodišnje perspektive delovanja na Bitefu, birajući iz godine u godinu pre svega predstave iz inostranstva.
Ali kako sam četrnaest godina bio na čelu jednog pozorišta, i to reprezentativnog Jugoslovenskog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dramskog, imao sam priliku da „izvozim" naše pozorišne „proizvode". Ili lepše rečeno da predstavljam inostranim sredinama našu pozorišnu umetnost.
Dakle, imam u iskustvu i drugu perspektivu – od nas ka njima. Čak i u takvim prilikama više sam bio usredsređen da izaberem predstavu koja će nas predstaviti u najboljem vidu, a ne da nešto učinim značajno za tu sredinu.
U stvari obično bih pokušavao da opravdavam poverenje onih koji su nas pozvali, da po mogućnosti donesemo kući iz inostranstva dobre kritike, da tim kritikama potvrdimo vrednosti predstave ili autora, a i da proverimo našu reputaciju izvan zemlje, pogotovu ako bismo gostovali u nekoj razvijenijoj i cenjenoj pozorišnoj sredini kao što su Nemačka, Rusija, Francuska, Poljska...
Nikada se nisam zanosio da li mi gostovanjem doprinosimo pozorištu te sredini, kao što je recimo kod nas doprinosilo razvoju našeg pozorišta nemačko pozorište, Žan Vilar, Piter Bruk ili Grotovski i Living teatar.
Na predlog urednika ovog časopisa, koji mi je predložio temu, razmišljao sam o mogućnim našim doprinosima svetskom pozorištu, bilo da su ostvareni ili su imali potencijal da doprinesu svetskom pozorištu. Razmišljao sam o tome i hteo bih da ta razmišljanja podelim.
Tako sam zaključio da su naši doprinosi bili ostvareni u prošlosti ili imaju potencijala da budu ostvareni u budućnosti u sferi dramaturgije i pozorišnog izraza, a naš doprinos, na neki čudan način, mogu da budu i naša iskustva u dramatičnim uslovima u kojima je naše pozorište postojalo, opstajalo i preživela od vojnog preko samoupravnog socijalizma sve do „godina koje su pojeli skakavci" i tekuće tranzicije.
Na prvi pogled može da zvuči cinično da kao naš doprinos svetskom pozorištu može da se računa iskustvo naše zemlje, kulturne javnosti i pozorišnih umetnika u teškim vremenima. Deo tog iskustva potiče još iz nacističke okupacije. Pozorišta u Srbiji radila su u vreme okupacije, uz strogu zakonsku odredbu da u pozorištu ne mogu biti stalno zaposleni Jevreji i Romi, odnosno Cigani, kako su nazivani.
Posle rata, dolaskom na vlast Komunističke partije sa Josipom Brozom Titom na čelu, u Srbiji su prvih dana hapšeni glumci koji su igrali u vreme okupacije, a pojedini komičari koji su u kabareima zbijali šalu sa saveznicima i njihovom vođama Staljinom, Ruzveltom i Čerčilom, čak su i streljani.
U novije vreme, sa pokušajem rehabilitacije Milana Nedića, srpskog kvislinga, rehabilitovani su neki od osuđivanih u prvih danima socijalizma.
Tako je u čast velike međuratne glumce Žanke Stokić osnovana nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu, kao potvrda rehabilitacije. Time je bar u delu javnosti skinuta s dnevnog reda osuda glumaca koji su produžili da se bave svojom profesijom tokom okupacije.
Glumica Olga Spiridonović je u samoodbrani u jednom intervjuu, kad se to već moglo reći, izjavila: „Obućari su za vreme okupacije opravljali cipele, jedino što su znali, a ja sam glumila jer sam jedino to znala."
Zanimljivo jer da je po svemu sudeći najveća posleratna drama jednog srpskog dramskog pisca Ljubomira Simovića Putujuće pozorište Šopalović na poetski način postavila istu dilemu, formulisanu u replici: „Da li glumci smeju da igraju pod senkom vešala."
Simović, kao pesnik, naravno, nije eksplicitno odgovorio na to oštro postavljeno pitanje jednog od junaka njegove drame, ali se naslućuje autorovo uverenje da je pozorište potrebno svetu i u najtežim vremenima.
Naravno, da tom dramom, nije konačno i za svakoga skinuto s dnevnom reda moralno pitanje da li se sme igrati pod senkom vešala.
Posle okupacije 1941–1945. godine, sledeći put, umetnici Srbije, a sa njima i glumci, stavljeni su pred dilemu da li treba igrati predstave, štampati knjige, održavati festivale, dobijati nagrade, u vreme režima Slobodana Miloševića.
Naravno da je razrešenje ove dileme manje komplikovano nego u slučaju okupacije.
Danas se smatra da je valjalo nastaviti sa umetnošću teatra, ali da su se moralno ogrešili oni umetnici, glumci i pisci, koji su otvoreno podržavali nedemokratski režim rečju, delovanjem ili svojom umetnošću.
Ja sam povodom ove dileme često navodio odgovor Ježija Grotovskog na pitanje njegovog znatno mlađeg kolege Višnjevskog, koje je postavio svom učitelju i uzoru, da li se sme baviti pozorištem u doba diktature maršala Vojćeha Jaruzelskog osamdesetih godina prošlog veka. Odgovor je glasio, kako mi je jednom sam sebe citirao na amsterdamskom aerodromu dok smo čekali svaki svoj let: „Kad Poljaci ne bi pisali pesme i romane, igrali u pozorištu, vajali i gradili za vreme okupacije, ruske ili nemačke okupacije, ili kad su na čelu države bili poljski diktatori, ne bi bilo poljske umetnosti, a to znači da ne bilo ni Poljaka ni Poljske. Ja sam star, ja ne mogu više da stvaram pod tim okolnostima, ali vi mlađi mislim da morate."
To bi mogao biti univerzalno važeći odgovor o mestu i ulozi umetnika u smutnim vremenima.
Treba dodati malu opomenu: ne, kolaboracija, izdajstvo umetnosti, već korišćenje mogućnosti da se stvara i kaže nešto umetnički i ljudski pošteno i pravo u takvim vremenima.
Neko politički i istorijski mučno vreme omogućavalo je u izvesnoj meri opoziciono delovanje umetnika i njihove umetnosti. U težim okolnostima mogao se poslušati savet Česlava Miloša (opet Poljak!), po dobro poznatoj formuli „ketmana", ne baš dostojanstvenoj ali delatnoj. A ima tako teških vremena kad se mora zaćutati.
Nekom apsurdnom igrom umetničke prakse je bilo, ne baš velike, ali njenih lekovitih manifestacija bilo je i u koncentracionim logorima i sibirskim gulazima.
Kao što rekoh, naše pozorište i umetnost može biti praksa za ugled, raspravu i razrešenje moralnih dilema u teškim istorijskim okolnostima diktatura, ratova i okupacija. A sad je na redu tema direktnih doprinosa srpskog pozorišta svetskom i evropskom pozorištu.
Nesumnjivo da je najveći doprinos svetskom pozorištu naša dramska književnost. Na sreću to ne treba dokazivati, to je činjenica.
Nema nacije naše veličine toliko prisutne savremenim dramama na evropskim pozornicama, možda jedino skandinavska dramska produkcija među tamošnjim stanovništvom, kojih je otprilike onoliko kao nas ili i manje. Mi obično nismo svesni da su Norveška i Švedska znatno veće zemlje, ali po stanoviništvu bliske nama. Švedska ima 450.000 kvadratnih kilometara, a Norveška 324.000, prema naših 88.000 kvadratnih kilometara, pri čemu Šveđana ima devet miliona, nešto više nego nas, dok Norveška ima 4,5 miliona stanovnika, prema 7,5 miliona građana Srbije.
Ključna ličnost savremene srpske dramaturgije je nesumnjivo Biljana Srbljanović. Njena pojava na Bonskom bijenalu 1998. godine sa predstavom JDP Beogradska trilogija i iste godine štampanje tog dela posle uspeha na pomenutom festivalu u časopisu Theater heute, najznačajnijom, ne samo nemačkom, nego i evropskom pozorišnom časopisu, učinila je da Biljana Srbljanović napravi meteorski uspeh na evropskoj i svetskoj sceni.
To interesovanje traje do dana današnjeg, od SAD i Kanade do Rusije i Kazahstana.
U Nemačkoj su prikazane gotovo sve njene drame, a u Nemačkoj je najviše premijera doživela drama Porodične priče (28 pozorišta), koja privlači reditelje posebnim dramaturškim izazovom. Glumci igraju decu koja zatim igraju svoje roditelje kako ih vide. Dakle, reč je o dvostrukom izazovu.
Koji su osnovni faktori njenog uspeha?
Naravno, pre svega vrednost drama – darovit sceničan dijalog, jarke ličnosti izazovne za glumce, problematika društva u stalnoj tranziciji prikazana najčešće kroz sukobe unutar porodice, u kojoj se prelamaju društvene i istorijske teme, ali prirodno prepleteni sa samim tkivom drame, a sve to tako da odiše univerzalnošću čovekove sudbine.
Ovaj planetarni uspeh skrenuo je pažnju na srpsku dramaturgiju, i na stariju i na mlađu generaciju.
Valja reći da su drame Ljubomira Simovića i Dušana Kovačevića, i pre pojave Biljane Srbljanović na evropskoj sceni, prikazivani u svetu.
Drame mlađe generacije dramskih pisaca, kao što su Milena Marković, Nebojša Romčević i Uglješa Šajtinac, izazivaju pažnju evropskih pozorišta, pored drugih vrednosti, aktuelnom tematikom.
Šta naši glasovi znače u kontekstu evropske dramaturgije?
Pre svega, oni prikazuju dramu konflikata unutar društva i porodice u tranzicionom periodu. Suptilnost, živ dijalog i životnost likova iznad je svakog direktnog tretiranja istorijskih i dnevnopolitičkih prilika kao očiglednog fona tih komada.
Drama Ljubomira Simovića Putujuće pozorište Šopalović, na zadivljujuće univerzalni način tretira ulogu i mesto pozorišta u smutnim vremenima, sa ozbiljnim moralnim dilemama toga vremena koje opsedaju čak i jednu jadnu putujuću glumačku trupu nevelikih umetničkih vrednosti.
Upravo taj elemenat jadnih, skrajnutih provincijskih glumaca malenih snaga, koji se snalaze kako znaju i umeju u doba nemačke okupacije tako što igraju nemačkog klasika Šilera, uz posebno snalaženje jer ih je samo troje, daje poetičnu dimenziju moralnoj dilemi, pored poetičnog jezika jednog od najvećih živih srpskih pesnika.
Dušan Kovačević se prikazuje u nekoliko zemalja, počev od nama po dramaturgiji i pozorišnoj tradiciji srodne Bugarske, koja ima, kao i mi, tipični balkanski smisao za satiru, do SAD.
Komadi duhovitog dijaloga, gotovo u svakoj replici, koji vrca od humora, ali i dobrostivosti njegove društvene kritike, imali su uspeh gde god su prikazivani. Ako baš želimo da formulišemo njegov doprinos evropskom dramskom mišljenju, onda je to činjenica da Srbija kao evropska „crna ovca" može da se ponosi satiričarem koji pokazuje da su Srbi, preko svojih najboljih dramatičara, svesni svojih mana i apsurda svake vrste, i to kako u prošlosti u doba socijalizma, tako i danas.
Milena Marković svoju svest o vremenima koje je Srbija prošla prikazuje slikovitošću dramaturgije, pre svega kroz sudbinu žene. Njena dramaturgija nije ni slučajno nekakva primena feminističkog stava, iako je njena žena, to često stvorenje bačeno u vreme i istoriju, biće krhko kroz koje se prelama naša društvena i istorijska sudbina.
Poetska vrednost Mileninog opusa je njena specifičnost, kojom se njeni tekstovi brane od svake vulgarizacije.
Kod nje nema doslovne primene sociološkog i politikološkog diskursa na probleme s kojima se ova sredina nosila za „zanimljivih vremena" naše zlosrećne sudbine.
Naši dramatičari ne kukaju „patriotski" nad našom sudbinom, već iznose na scenu sudbinu na najkompleksniji i najpoetičniji način snagom svoga dara.
Kritičnost i samokritičnost u dramskom obliku, sa mnogo istinske nesentimentalne poezije, njihova je glavna snaga.
To su vrednosti koje „putujuće pozorište Serbia" ima šta da prikaže svetu u njihovoj velikoj svekolikoj tranziciji.
Više nisu u tranziciji samo zemlje koje iz raznih oblika socijalizma prelaze u liberalno društvo, nego i zemlje koje će iz liberalnog kapitalizma izgleda preći u neku vrstu državnog kapitalizma.
Nećemo ništa novo reći ako primetimo da se istorija cinično poigrava čovečanstvom ne onako kako ga planiraju političari, sociolozi i ekonomisti, već kako diktira snažnija sila, antropološka dublja suština ljudskog roda.
Fukujama je zaista bio naivan kad je liberalni kapitalizam video kao „kraj istorije", zapravo kao njen najsavršeniji poslednji i konačni oblik organizovanja. (Ovih dana, usred finansijske krize Zapada, u izjavama kao da revidira svoje stanovište.)
Činjenica je da nema kraja istorije, već samo večnog kretanja, kriza i dramatičnih mena. Iz toga proizlazi da je dramatična stvarnost ljudskog postojanja puna potencijala za dramske pisce sveta, pa i za nas i naše dramske pisce, za koje sam siguran da će i dalje biti na visini „zadatka" a samim da će i dalje imati šta da kažu nama, Evropi i svetu.
Fotografije: Bratislav Milenković
Tekst preuzet iz prvog broja magazina za teatar, film i televiziju "TFT"
