Izvor: Politika, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putovanje u stvarni svet
U ime zemlje počasnog gosta – Italije, počasnu reč na otvaranju 52. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga održaće italijanska književnica Fler Jegi, čiju knjigu "Proleterka" je objavio beogradski "Klio", u ediciji "Gral". Fler Jegi rođena je u Cirihu, a od 1968. godine živi u Milanu, gde je objavila i svoju prvu knjigu "Prst u ustima".
Dobitnica je prestižnih evropskih nagrada "Bokačo" i "Baguta", i autorka je knjiga "Anđeo čuvar", "Vodeni kipovi", "Blažene godine pod kaznom" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i "Strah od neba". Zanimljivo je da je njen roman "Proleterka" dobio naziv po jugoslovenskom brodu, kojim glavni junaci odlaze na krstarenje po grčkim ostrvima. Knjige Fler Jegi prevedene su na osamnaest jezika, a kritičari je ocenjuju kao autorku posebnog senzibiliteta i dubokog doživljaja sveta.
Šta je središnji motiv Vašeg romana "Proleterka"?
To je priča o zajedničkom putovanju oca i ćerke. Tačnije, moja junakinja govori o svom ocu, usamljenom, tužnom i romantičnom čoveku. Za mladu devojku to putovanje prvo je važnije iskustvo u svetu. Do tada, poznavala je samo okruženje koledža koji je pohađala. Godinama je ponavljala iste ustanovljene rituale spavanja i zajedničkih pansionskih ručkova, a putovanje sa ocem njen je prvi izlazak u svet. Međutim, stvarna bliskost nije postignuta između ovo dvoje ljudi, jer otac je trebalo da bude predusretljiviji i pažljiviji prema mladoj devojci. Nekom bi moglo da izgleda da između oca i ćerke u mojoj knjizi ne postoji nikakva ljubav, ali to bi mogla da bude i priča o jednoj vrsti roditeljske ljubavi. Tu je i slika broda "Proleterka", krcatog različitim službenicima i zvaničnicima, koji su zaokupili pažnju mlade devojke. Ona je želela da napokon upozna stvarnost, posle godina pansionskog života, a putovanje sa ocem bilo je u stvari najbolje obrazovanje koje je do tada stekla. Ponekad je i najmanji pomak ka spoljašnjoj realnosti vredniji za razumevanje suštine od godina provedenih u najboljim koledžima. Ipak, tuga je stalni pratilac sreće na životnom putu.
Koliko je ova priča autobiografska?
Postoje elementi autobiografskog, ali u manjoj meri. Može se reći da sam za svoju knjigu koristila neke stvarne događaje, vezane za putovanje starim jugoslovenskim brodom koji se zvao "Proleterka".
Pišete o usamljenosti, koja može da bude cena za slobodu. Kako danas vidite opštu dostupnost različitih sloboda?
Današnje mlade devojke mogu da rade šta god hoće. U vreme kada sam ja bila devojka sve je bilo mnogo strože. I kada sam izlazila iz koledža, nisam uvek imala dozvoljene izlaske iz kuće, uveče. A i kada bih dobila dozvolu, morala sam da se vratim do ponoći. Danas je to potpuno drugačije. Moj nećak je po celu noć odsutan od kuće. Za mene je to bilo nezamislivo. Međutim, sloboda je danas tako uobičajena, što je u neku ruku bolje. Ali, za mene je otkriće slobode bilo nešto potpuno novo u životu, nešto što me je usrećivalo. Danas iskustva novoga nisu tako intenzivna i jaka. Kao učenica u gimnaziji osećala sam se kao zatvorenik. Bio je to i lepo uređen "zatvor" internacionalnog koledža u Švajcarskoj, ispunjen devojkama iz celog sveta, potpuno odvojenih od muškaraca. Vaspitavale su nas monahinje, katolička veronauka bila je obavezna. Da biste stigli na jutarnju misu, morali ste vrlo rano da ustanete. Uopšte mi nije bilo lako. Iz ove perspektive, mislim da je u takvom vaspitanju bilo nečeg vojničkog. Tako nešto više uopšte ne postoji.
Da li su ponekad Vaša sećanja na to vreme ispunjena nostalgijom?
Ne, uopšte nisu. Ali, jednom sam otišla na mesto gde je bio taj koledž i pomislila sam koliko je tamo u stvari lepo. U vreme kada sam stalno bila tamo, ništa mi se nije činilo privlačnim. Ali, tamo sam se vratila, između ostalog, i zbog toga što se u blizini nalazi psihijatrijska bolnica u kojoj je više od dvadeset godina bio smešten čuveni švajcarski pisac Robert Valzer. Zbog njega sam želela da vidim to mesto. Mislim da Valzer nije bio bolestan, već vrlo usamljen. Imao je izuzetno siromašan i težak život. Valzer mi je blizak jer je slučaj hteo da sam u vreme školovanja živela vrlo blizu njega, a nisam znala ko je on.
Pored Valzerovih, čije knjige spadaju u vašu omiljenu literaturu? Volite li poeziju, koje očigledno ima u Vašim svedenim, ali višeznačnim rečenicama?
Hvala Vam. Volim da čitam Majstera Ekharta, Martina Bubera, i volim poeziju Džona Dona, na primer. Tu su naravno i Josif Brodski i Huan de la Kruz. Oduvek sam dosta čitala, i pisala, još od vremena gimnazije. Ali, teško mi je da govorim o tome kako pišem, više volim da to ostane neizgovoreno.
Rođeni ste u Švajcarskoj. Da li sebe smatrate Švajcarkinjom ili Italijankom?
Mislim da je jezik na kojem pišem moj maternji jezik, a pišem na italijanskom. Pomalo govorim francuski i nemački, ali moj maternji jezik je italijanski.
Koje ste srpske pisce čitali?
Mnogo volim Ivu Andrića. Čitala sam "Seobe" Crnjanskog i "Enciklopediju mrtvih" Danila Kiša, koga sam jednom srela u Rimu. Sviđaju mi se Kišove knjige, često ih iznova iščitavam. Kiš je prerano otišao. To je vrlo tužno. On je veliki pisac.
Dolazite li sada prvi put u Srbiju?
Da, ovo je prvi put da dolazim. Vrlo sam radoznala i srećna zbog toga. Kada sam dobila poziv, rekla sam: o, želim da idem tamo. Šteta je što ostajem samo nekoliko dana.
[objavljeno: ]
