Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putovanje u realnost
Predstava "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" u režiji Dušana Jovanovića predstavlja novo viđenje kultnog romana Bore Ćosića, koji i danas doživljava svetski uspeh. Premijera se očekuje krajem decembra na Velikoj sceni Ateljea 212. Ovo ostvarenje je, istovremeno, i svojevrsni omaž čuvenoj predstavi Ateljea 212 od pre 36 godina.
Bora Ćosić je za delo "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" 1969. godine dobio NIN-ovu nagradu za roman godine. Predstava "Uloga moje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodice u svetskoj revoluciji" u režiji Ljubomira Draškića Mucija dve sezone kasnije doživela je svoje prvo pozorišno izvođenje na sceni Ateljea 212, a ostala je upamćena i po pozorišnom debiju Milene Dravić. U isto vreme pojavio se i film u režiji Bahrudina Bata Čengića. Autor Bora Ćosić na ironičan i parodičan način govori o detinjstvu i odrastanju u vremenu uoči Drugog svetskog rata, do događaja posle pobede revolucije. O porodici, ideologiji i istoriji.
Poziv da režira upravo ovu predstavu ugledni pozorišni umetnik Dušan Jovanović, koji radi kao profesor režije na Akademiji pozorišne umetnosti u Ljubljani, primio je sa posebnim zadovoljstvom jer je, kako kaže za "Politiku", u pitanju netipičan dramski tekst.
– Nisam gledao tu predstavu od pre gotovo četiri decenije, ali sam čuo mnogo toga o njoj. Gledao sam film Bata Čengića, koji je onakav kakav jeste, i koji nema neke veze ni sa romanom, ni sa ovom, kao ni sa onom prošlom predstavom. Video sam nekih tridesetak fotografija iz Mucijeve predstave, i to je sve što sam mogao da iskopam. Ovde nije reč o klasičnom dramskom komadu, pa zato predstavu "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" radimo malo drugačije, sa drugim žanrovskim zahvatima, tehnikama. To je priča o mentalitetu, o tipu kulture koji nije vezan za neko određeno vreme iako je tu u pitanju porodica u vreme revolucije. Odlučili smo se da na revoluciju gledamo kao na vrstu promene kako bismo postigli univerzalnost – kaže Dušan Jovanović.
Roman "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" je pisan šezdesetih godina prošlog veka, istoimena predstava godinama je igrana na kartu više... Zato nas je zanimalo iz koje vizure će reditelj Jovanović pratiti Ćosićevu priču.
– Vreme je precizno određeno. Ne mogu da ga menjam, mogu samo da ga relativizujem i, u tom smislu, da pokušam da nađem stvari koje su i sada važne, aktuelne i koje su i danas istinite. Ne radi se o tome da promenimo vreme, nego da ga relativizujemo, da pokušamo da nađemo šta je pramotiv cele priče. U međuvremenu se promenilo mnogo toga. Promenio se društveni sistem ali, što se tiče porodice, mentaliteta, to se nije preterano promenilo. Promene su relativne jer se sadašnjim procesom globalizacije i integracije u evropske sisteme ta matrica, u kojoj su zidane Ćosićeva knjiga i poetika, topi. Verovatno će ti započeti procesi dokrajčiti mentalitet na kojem je pravljena ta porodica – naglašava Jovanović.
– Iako se radi o dva različita vremena, dodaje naš sagovornik, mislim da su društvene, ekonomske i socijalne prilike slične. Tu je i dalje sirotinja, tu je oskudica, porodica vodi neku vrstu sive ekonomije, znači hranioci porodice nisu zaposleni, nisu radnici, ne proizvode ništa nego se tako snalaze i preživljavaju.
Dušan Jovanović iza sebe ima izuzetno bogatu pozorišnu biografiju. Režirao je preko 80 pozorišnih predstava eks-jugoslovenskih i inostranih autora: Cankara, Krleže, Nušića, Smolea, Kovačevića, Hinga, Šekspira, Joneska... Piše drame, radio drame, televizijske scenarije (drame i serije), prozu, kratke priče, novinske članke i eseje. Dušan Jovanović živi i radi u Sloveniji.
– U Sloveniji ima više avangarde, novih teatarskih diskursa. Tamo su jako izraženi neverbalni, nedramski teatarski žanrovi, plesni teatar, vizuelni teatar... Postoji mnogo autonomnih grupa, čija je pozorišna produkcija velika. To su, inače, male radionice koje su samostalne, i ponekada je ono što naprave važno i u pogledu kvaliteta i u pogledu novosti koje nude. Toga ima manje u Beogradu, ali to je proces koji ovde tek počinje. Slovenačko društvo je bogatije, ima više novca. Glumci imaju dobre plate tako da ne moraju da tezgare sa strane. U tom pogledu je u Srbiji i Beogradu teško napraviti predstavu sa više od pet glumaca. Srpska drama ima mnogo dobrih, mladih evropski prepoznatljivih pisaca kao što je Biljana Srbljanović. Toga u Sloveniji nema, bar sad. Izražena je oskudica dramskih autora – podvlači reditelj.
Za svoje pozorišne kreacije Dušan Jovanović je tokom karijere osvojio sve najznačajnije pozorišne nagrade za dramski tekst i režiju na bivšem jugoslovenskom prostoru, i brojna međunarodna priznanja.
– Volim da kroz "pozorišni čin" progovorim ljudima o njihovim sudbinama, da razmišljam zajedno sa njima, da reflektujem društveni trenutak, da otvaram polja istine, fascinacije. Pokušavam da nađem nešto novo, da se fokusiram na nešto što mene ili iritira, ili fascinira, ili mami u pozorištu. Pozorište je nešto što pripada zajednici na način koji nije samo zabava i zaborav, nego je pre svega mišljenje i promišljanje. Prepoznavanje ili putovanje u realnost. Misija pozorišta se jako razlikuje od misije televizije i televizijskih serija. Televizija je u funkciji lake zabave i kao takva nema šta da ponudi gledaocu u smislu nekog promišljanja, neke refleksije egzistencijalnih, društvenih i ne znam kakvih drugih pitanja. Televizija je nešto što zagađuje prostor. Govorim o televizijskim serijama, melodramama... Ne želim da napadam televiziju, ali mislim da je teatar nešto što uspostavlja jedan različiti svet. Svet koji čoveka uozbilji, koji mu daje mogućnost da sagleda suštinu svoje egzistencije, da vidi mnogo dalje od onoga što može da sagleda u svakodnevici, u svom svakidašnjem životu koji je brz, površan. Teatar je mesto sa koga se sagledava suština života – zaključuje Jovanović.
[objavljeno: ]
.jpg)
