Izvor: Politika, 01.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putopis kao život
U putopis ulazi sve: lica i predeli, stih i jelovnik, crtež, slikarski doživljaj i esej, "senzualna etika", čak, susret sa smrću...
Izdavačka kuća "Prometej" iz Novog Sada nedavno je objavila knjigu putopisa "Pogled prolaznika" pozorišnog i filmskog reditelja Bora Draškovića. U četiri lirski intonirana poglavlja, naslovljena prema godišnjim dobima, Drašković beleži svoje utiske sa putovanja od Fruške gore i Neretve, preko Njujorka, Egipta, Indije, Meksika do drugih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dalekih destinacija.
Boro Drašković je posle zabrane predstave "Kad su cvetale tikve" 1969. godine dugi niz godina bio u dobrovoljnom izgnanstvu iz pozorišta. Sve do 2000, kada je u produkciji Grad teatar Budva režirao "Antigonu u Njujorku". Režirao je i u drugim medijima: radiju, televiziji. Snimio je igrane filmove "Horoskop", "Nokaut", "Usijanje", "Život je lep", "Vukovar, jedna priča", a i autor je nekoliko knjiga o pozorištu i filmu. Redovni je profesor glume i režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
INTERVJU
● Šta Vas je podstaklo da napišete "Pogled prolaznika"?
– Sa svojim filmovima, ili zbog njih, mnogo sam putovao. Putovanje me odavno ne interesuje ako ne radim dok putujem. Drugim rečima, ako sam na putu bez kamere, beli papir postaje ekran koji valja ispuniti sadržajem. Oduvek sam voleo putopis, najotvoreniju književnu vrstu. U njega ulazi sve: lica i predeli, stih i jelovnik, crtež, slikarski doživljaj i esej, "senzualna etika", čak, susret sa smrću... Putopis je "unutarnji pejzaž" putnika, neka vrsta epistole. Objavljivao sam u svim našim glavnim časopisima i novinama, javljao sam se i u "Politiku" iz Amerike, Indije, iz Australije, sa Islanda i Malte... Nekoliko puta bio sam sasvim na domaku knjige, ali me je upravo snimanje filma ili novo putovanje odvajalo od nje "na kratko vreme". Putopisni materijal se nagomilavao i tek na podsticaj "Prometeja", za prestižnu biblioteku "Tajanstvena tačka", najzad sam okončao knjigu. Ali, "oklevanje" je omogućilo posebnu strukturu u kojoj se prožimaju gotovo sva moja putovanja: putopis kao život.
● Svrstavaju Vas u svestrane umetnike. Vi, ipak, tvrdite da Vas je ono čime ste se do sada bavili dovelo do osećanja apsurdnosti u kamijevskom smislu. Zašto?
– Apsurdni čovek je Kamijeva formulacija. I dvadeseti, cinični vek je tu vrstu dijagnoze sa mnogo mašte upotpunjavao. Ali, zapravo, dva naslova mojih knjiga "Lavirint" i "Ogledalo" više govore o mom vlastitom doživljaju sveta. I treći, "Promena"...
● Često citirate Kamija. Da li ste vi njegov pobunjeni čovek?
– Pa, njegov "Mit o Sizifu" je zarazan. Između apsurdnog i pobunjenog čoveka ima dovoljno mesta za sve nas.
Niste član ni jedne partije, ali se kroz svoje režije bavite i politikom. Znači li to da kroz umetnost izražavate protest?
– Režiju možemo posmatrati i kao svojevrsno "antropološko polje" koje na razne načine odražava sve discipline, praktične i duhovne, pa i politiku, izuzetno važnu, naročito danas. U svakom umetničkom delu može se naslutiti protest, ali i ljubavna izjava. Nije zapravo drugačije ni u praksi drugih bitnih profesija, u medicini, zemljoradnji... Umetnost, zdravlje, hleb pripadaju svim strankama. Umetničko delo ne pripada samo jednoj stranci nego narodu u kome je ostvareno, čiji identitet obogaćuje.
● Tvrdite da živimo u beskonačnom vremenu pogrešnog cvetanja. Trideset godina ste bili u dobrovoljnom izgnanstvu iz pozorišta. Šta Vam je ono donelo i kako danas gledate na to vreme?
– Da, Jugoslovensko dramsko pozorište kada je bilo na vrhuncu svoga uspona, napustio sam nakon što je zabranjena moja predstava "Kad su cvetale tikve". Napustio sam pozorište, ali ne i svoju profesiju. Iza mene je već bio film "Horoskop"... Nastavio sam da radim na filmu, na televiziji, pisao sam knjige, putovao svetom, predavao studentima režiju i glumu... O tom slučaju zabrane mnogo se govorilo i pisalo, a svakako, biće o tome još reči u traganju za "konačnom istinom" o sukobu umetnosti i zloupotrebljene ideologije, u kojem je razobličena laž ispredana da sakrije tragičnu društvenu situaciju čije posledice znamo kakve su. Međutim, ono što je u ovom trenutku zanimljivo jeste činjenica da sam ja u JDP-u, izražavajući tako protest zabrane, još uvek – "zabranjeni reditelj". Naime, kada sam se 2000. godine, posle svih značajnih promena vratio u pozorišni život, najuglednija naša pozorišta odmah su me pozvala da u njima radim, ali zabrana JDP-a ne prestaje.
● Često se u svojim delima bavite problemom saosećanja...
– Zar bi, zaobilazeći "problem saosećanja", bilo moguće ostvariti, na primer, film kao što je "Život je lep" ili "Vukovar, jedna priča"? Jeste, saosećanje prožima glavne teme kojima se Maja Drašković i ja bavimo sarađujući u svim projektima i medijima. Zar televizijska drama "Kuhinja" ne pokazuje kako nagomilana bezobzirnost i u bezazlenoj svakodnevici dovodi do katastrofe?! Radeći u Makedoniji predstavu "Na dnu", sledili smo rečenicu Gorkoga koja je i po njemu glavno pitanje dela: Istina ili saosećanje – šta je važnije? Na gostovanju u Sankt Peterburgu, u kome je komad prikazan prvi put pre jednog veka, u razgovorima povodom predstave, uverili smo se da je glavni problem dela u svetu nerazrešen, zapravo pogoršan. U predstavi "Dugo putovanje u noć", koja se upravo igra u Ateljeu 212, između ostalog, takođe istražujemo "krizu saosećanja"... Jedna pronicljiva nauka o uzrocima i posledicama pokazala bi da je prethodno stoleće marljivo radilo i na tome: revolucija i ratovi, koncentracioni logori, zloupotreba nauke, prenaseljenost, glad i "brza hrana", ekološka i moralna katastrofa... "Kriza čoveštva" u manjoj ili većoj meri zaokuplja umetnost, a i ljude iz mnogih drugih profesija.
● Da li sa tehnologijom, za koju kažete da je na stranputici, živimo u virtuelnom svetu?
– I zakleti skeptik mora biti zadivljen uspesima nauke, jednako ojađen sve većom zanemarenošću čoveka, zagubljenog u programiranim okolnostima koje ga onemogućavaju da razluči istinu od laži. A budućnost i dalje preti da nas sasvim sludi jer, doista, uskoro nećemo moći da razlikujemo simulaciju od zbilje. Postignuća ljudskog uma ne uznemiravaju u oblastima filma, ali ako se zlonamerno usmere, u "digitalnoj demokratiji" ili kosmičkoj tehnologiji... ježi se koža. Zar se desilo da je pronalazak upotrebljen samo u službi napretka?!
--------------------------------------------------------------------------
Novogodišnja čestitka
● Umetnost je, po Vama, mesto poslednje istine. Da li i dalje verujete da će doći vreme kada će politika učiti od poezije?
– Ako se to ne dogodi može da se desi da uskoro ne bude ni politike ni umetnosti. Ali, gledajmo na stvari vedrije – pred nama je Nova godina, novi početak. Novogodišnja čestitka neka bude drevna kineska poslovica poučna za ceo svet: "Svi su cvetovi budućnosti u semenu sadašnjosti"...
[objavljeno: 01.01.2007.]
