Izvor: Blic, 13.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putevi nisu posuti ružama
Putevi nisu posuti ružama
Ugledni francuski stvaralac Žorž Vejzan bio je gost Beograda, promovisao svoj roman 'Estuša' i održao predavanje na temu 'Nauka, tehnika i društvo u novom kontekstu'. Naime, reč je o autoru koji je profesor fizike na Univerzitetu 'Deni Didro' u Parizu. Objavio je veliki broj naučnih radova i osnivač je Inicijative evropskih građana, nevladine asocijacije koja se bavi problemima civilnog društva i ljudskim pravima u Evropi. 'Estuša' je njegov >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prvi roman objavljen u Francuskoj 1998. gde je ubrzo nakon izlaska iz štampe doživeo veliki uspeh i preveden je na mnoge jezike. Krajem 1999. 'Zepter book world' izdaje knjigu na srpskom uz pomoć Ministarstva inostranih poslova Francuske. 'Estuša' je biografski roman, istorijsko i lično istraživanje sudbine jedne žene, vršnjakinje ovog veka, autorove majke, Jevrejke, lekara, članice Pokreta otpora koju su zvali Estuša. Delo sadrži tri nivoa od kojih je jedan potraga za majkom, drugi prikaz života u logorima, a treći slika stanja i atmosfere u Komunističkoj partiji i Međunarodnom radničkom pokretu. Pričajući o ovoj svojoj knjizi, Žorž Vejzan napominje da mu je uvek teško da govori o 'Estuši' jer ga u tim trenucima napušta smisao za humor. 'Estuša' je roman koji obiluje dokumentima i autentičnim spisima o ideološkom opredeljenju vaše majke. U kojoj meri ste se vi slagali ili razilazili sa njom?
- Ima mnogo knjiga koje pišu sinovi koji žale za svojim majkama, čak i ako su provodili vreme u političkim svađama sa njom. Znate, uverenja sam da ne možemo stvarati takozvanu herojsku književnost jer je ona uvek varljiva, tačnije lažna. Mi smo Jevreji, i u mojoj porodici je to bilo prvi put da se neko normalno sahrani. Majka mi je došla iz Poljske, bila uz komuniste, za vreme Drugog svetskog rata uz Pokret otpora... Ali, nije se vratila u Poljsku, nije otišla u Sovjetski Savez, ostala je u Francuskoj, distancirala se od svega i radila kao lekar. Duboko u svojoj duši, mislim da nije promenila osnovna uverenja, ali, činjenica je da se distancirala od svega i ostala da živi u Francuskoj. Sudeći po opisanim događajima, vaša majka je imala veoma tešku prvu polovinu života. Ali, vi u romanu gotovo ne dopuštate da ona bude žrtva vremena ili istorije?
- Ne mogu da podnesem kada se ljudi predstavljaju kao žrtve. Kada su mi prijatelji moje majke pričali o životu u nacističkim logorima, to je bila pripovest o herojstvu, a kada su mi o tome govorile žene, onda je to bilo svedočanstvo koje su želele sa mnom da podele. Nadam se da će ovu knjigu prevashodno čitati žene. Jer, u teškim godinama koje su proživljene u ovom delu Evrope upoznao sam u Beogradu mnogo hrabrih i odvažnih žena koje su se borile protiv nacionalističkog ludila.
Kako danas gledate na razvoj situacije u ovom delu Evrope?
- Što se Jugoslavije tiče, sve mi pomalo liči na tursku kafu. Čini mi se da talog još nije secovao. No, iskustvo pokazuje da nema uspešnog primera tranzicije prema demokratskom društvu. Sve ovo što se dešava u Rumuniji, Rusiji, Mađarskoj zabrinjava na izvestan način. Može se razumeti da ljudi bivaju razočarani rapidnim padom životnog standarda, ali nema puta koji je posut ružama. Osim, možda, u (lošim) romanima. Kad smo već kod romana, jeste li upoznati sa zbivanjima u savremenoj srpskoj književnosti i kako se u vašim krugovima gleda na nju?
- Poznata i priznata su dela poput Andrićevog romana 'Na Drini ćuprija' i Pavićev 'Hazarski rečnik'. Lično nisam posebno upoznat, ali imam utisak da je recepcija srpske i hrvatske književnosti, naravno onoga što je prevedeno, bila nešto veća poslednjih godina. Tatjana Njezić
