Izvor: Blic, 02.Jun.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pun kofer prošlosti
Pun kofer prošlosti
Dušan Kovačević, 'Profesionalac', režija Lorans Kalam, produkcija Teatar La Poš, Ženeva i Teatar Vidi, Lozana E.T. E.
Dođe tako stranac, uzme nešto naše i pokaže nam šta ono u stvari jeste. Ova rečenica, parafraza, u osnovi je najprecizniji opis ne samo načina na koji je rediteljaka Lorans Kalam intrepretirala komad Dušana Kovačevića 'Profesionalac', već i šta bi ta interpretacija mogla da znači za naš teatar.
Najpre, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Profesionalac' nije samo priča o policajcu koji svojoj žrtvi, uredniku jedne izdavačke kuće, sada kada je došlo do pada komunizma i promenile se okolnosti, donosi pun kofer zajedničke prošlosti i sećanja. Ovaj komad nije, iako jeste i to, samo priča o jednom vremenu i njegovim (policijskim) specifičnostima. Rediteljka Lorans Kalam u 'Profesionalcu' vidi njegovu drugu, na prvi pogled teško uočljivu stranu. Ta mala ljudska bića sa svim svojim manama i vrlinama, nisu opisana u ovom komadu kao da je reč o malim ljudskim bićima, jer ona to jesu. Ta nepatvorena forma čiste egzistencije u dramskoj formi, realizovana na jasniji način od onoga što je Sartra učinilo velikim, to je ono što Lorans Kalam smatra najvažnijom dimenzijom ovog komada i što potom, unosi u vrlo precizno strukturu svoje predstave. Izvrsnim scenografskim rešenjima obogaćenih nizom specifičnih detalja (scena je uokvirena ramom za slike_arhiva, uključeni su elementi naše 'naive', tu je freska Cara Dušana ili muzika a la Kusturica), ona, naime, radnju komada, prevodi u čist artefakt, čime zatvara još jedan krug.
Pored svega toga, publika je 'otkrila' da komad 'Profesionalac' ima tri ravnopravna lica koje su glumci Žak Mišel, Kristijan Gregori i An-Lor Luizoni odigrali zapanjujuće dobro.
Silom ljubav
Posle pola veka provedenog pod istim krovom s glumcima, čini mi se da ih dosta dobro poznajem. Proveo sam, istini za volju, još dve decenije više među ljudima, od svog rođenja do danas, pa ne mogu reći da do kraja pozanjem to čudno biće - čoveka. Ali za potrebe ovakvog jednog napisa znam bar neke osnovne osobine glumaca, naročito naših.
Godinama sam, kao dramaturg i upravnik, imao presudni uticaj na podele uloga, najpresudniji, pored reditelja koji režira neki komad.
Kako to dobro znaju glumci sa kojima sam živeo pod istim krovom, onda se oni koji misle da nisu dovoljno igrali, ljute na mene i reditelje koji im, po njihovom mišljenju, nisu davali što im pripada.
Neki mi se i danas ne javljaju na ulici, neki me posle niza godina i danas grde po svojim intervjuima, a neki viču: 'Drž’te, lovova!'. Šta li sam im ja to ukrao? Da li telenat? Nisam. Neki ga i nemaju, a i to nije za krađu.
Ta vrsta ljutnje i polaganje prava da im najbolji reditelj ili upravnik u najboljem pozorištu daju uloge uprkos toga što su, kao višak, zaostali u tom pozorištu iz doba administrativnog socijalizma, jedinstvena je pojava uz svetu. Toga više nigde nema, osim kod nas. Čak ni u Rusiji.
Glumac koji je uveren da u jednom ansamblu ne igra po meri svoga dara, svugde u svetu stavi ruke u džepove, i zviždućući, izađe iz tog teatra i pređe tamo gde ga možda cene i gde im je potreban. Kod nas pojedini glumci radije ostaju gde su, kradu bogu dane, a pozorištu svoju nezarađenu, istina neveliku platu, a pri tom puni mržnje, grme po novinama, a još vapiju za ljubavlju. Mada o tom uopšte nije reč. Već o izboru po srodnosti.
