Izvor: Politika, 25.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Publika plače sa mnom
Smatram da performans može da živi samo ako se omogući njegovo ponovno izvođenje, kaže najnovija dobitnica nagrade "Gugenhajm"
EKSKLUZIVNO
Marini Abramović je početkom novembra uručena nagrada fondacije Gugenhajm u Njujorku za delo "Sedam lakih komada", izvedeno pre tačno godinu dana u ovom muzeju. Ovo delo ocenjeno je kao izuzetno ostvarenje, i novi način viđenja performansa. Nagradu našoj proslavljenoj umetnici uručila je direktorka Gugenhajma Liza Denison. Marini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Abramović i kustosu ove izložbe pripala je i nagrada Međunarodnog udruženja kritičara AIKA koja će joj biti uručena 21. februara.
Podsetimo, u novembru prošle godine Marina Abramović je izvela sedam performansa slavnih umetnika kao što su Vito Akonči, Brus Nojman, Đina Pane, Vali Eksport i Jozef Bojs. Uključila je i svoj novi performans, kao i ponovno izvođenje sopstvenog dela iz 1975. godine – "Tomas lips" – poznatog po urezivanju petokrake na stomak umetnice. Marina Abramović se tako upisala na listu slavnih dobitnika nagrade "Gugenhajm", na kojoj su i Ričard Sera, Luis Buržua, Nam Džun Pajk, Matju Barni... Marina Abramović najavljuje i dve velike izložbe za sledeću godinu: retrospektivu u Bonu i samostalnu izložbu u njujorškom muzeju MOMA, kao potpuno nov, do sada neviđeni koncept...
INTERVJU
● Uskoro možemo da očekujemo i Vašu knjigu o istoriji performansa. O kakvom je delu reč?
– Pre svega, 24. februara biće prikazan film u trajanju od 90 minuta autorke Babet Mangold o "Sedam lakih komada". Istovremeno će biti predstavljena i knjiga (u izdanju Karta Milano) o ovom događaju. Knjiga je posvećena Suzan Zontag. Pre nego što je umrla, dosta smo razgovarale o ovim radovima i ona je želela da učestvuje u njihovom stvaranju, da piše o njima, da bude moderator razgovora. Meni je veoma važno prijateljstvo sa Suzan Zontag. Poslednje dve godine smo bile veoma bliske. Suština tog performansa bilo je, zapravo, reizvođenje nekada izvedenih performansa i odgovor na pitanja šta se događa sa umetnikom kada prestane da ih izvodi ili kada umre. Kako muzej može da uvrsti u kolekciju takav rad? Za mene je to veoma važno pitanje jer smatram da performans može da živi samo ako se omogući njegovo ponovno izvođenje, pa sam pokušala da uspostavim nova pravila koja se odnose na to. Pre svega, postavila sam sebi zadatak da tražim dozvolu umetnika, ako je živ, ili fondacije koja predstavlja njegov rad ako njega više nema. Onda sledi razumevanje tog materijala za koji, normalno, treba i da se plati. Konačno, pravim sopstvenu verziju.
● Šta je najteže u tim pripremama?
– Za mene je najteže bilo kako da izvedem performanse onih ljudi koje nikada nisam videla, i koje nikada nisam upoznala. Izabrala sam komade koje sam uvek volela i koji su mi bili interesantni. Znala sam samo interpretacije, i priče svedoka. Osećala sam se kao arheolog koji kopa po prošlosti, i pokušavala da sve uradim na najbolji mogući način. Strašno sam se plašila. Znala sam da mi je potrebna ogromna energija za izvođenje, jer to je počinjalo u pet posle podne i trajalo do ponoći. I, tako sedam dana. Želela sam da moje interpretacije daju novi način viđenja tih performansa. Želela sam da stvorim osećaj bezvremenosti. Publika koja uđe na početku performansa, obično ne vidi kraj. A ja sam ostajala na sceni i kad bi se muzej zatvorio i publika napustila zgradu. Plašila sam se kako ću fizički i mentalno izdržati 49 sati koliko je ukupno trajao ceo događaj. Reizvođenje "Tomas lips" bilo mi je teško, ali ne toliko, jer je to moj performans, poznat mi je. Najteži mi je bio performans Jozefa Bojsa, jer sam ga rekonstruisala na osnovu vrlo kratkog video materijala.
● Koliko ste izmenili performans "Tomas lips" iz 1975. godine?
– To je delo koje predstavlja kombinaciju simbolike pravoslavne religije i komunističkog mita. Uvedeni su i neki novi elementi u odnosu na prvo izvođenje. U originalnom izvođenju počinjem sa uzimanjem meda, pijenjem crnog vina, urezivanjem zvezde, bičevanjem same sebe i ležanjem na ledenom krstu. Deo tela krvari usled urezivanja zvezde, a drugi deo se smrzava. Sve sam to ponavljala sedam sati, ali sada sam dodala i neke nove elemente. To su: metronom sa sporim otkucajima kao metafora vremena koje prolazi, stajanje u cipelama, istim onim u kojima sam prošla Kineski zid, isti štap, doduše malo kraći, partizanska kapa moje majke iz 1941. godine. Sve to, uz pesmu Olivere Katarine koju ona peva na ruskom "Bog čuva slovensku dušu". Svaki put kada bi ta pesma krenula ja bih plakala. Plakala je i publika. Bio je to najdirljiviji trenutak tog komada.
● Na koji način ste, uz svu koncentraciju na delo koje izvodite, svesni prisustva publike?
– Publika mi je veoma važna. Maksimalno sam koncentrisana na ono što radim, ali i na publiku jer ja to radim zbog njih. Čuvena igračica Marta Grejem je rekla: "Gde god stane igrač, to je sveto parče zemlje". Ja bih to reinterpretirala u iskaz: "Gde god je publika to je sveta zemlja". Vrlo sam svesna prisustva publike. Svesna sam svakog pojedinačnog pokreta. Kada neko ulazi, izlazi, ide u toalet, ili progovori. Ali, kada sam na vrhuncu koncentracije, kada sam u posebnom stanju svesti, ni oni se ne pomeraju. Naravno, to ne može trajati svih sedam časova jer je normalno da koncentracija varira.
● Kakav je u Americi odnos umetnosti i biznisa?
– Tržište je veoma važno. Na primer, u našoj zemlji nikada nismo imali čistu situaciju u vezi sa umetnošću i novcem. To je nezdrava situacija, jer, ako pogledate unazad, u istoriju, uvek je bilo ljudi koji su plaćali i Leonardu i Mikelanđelu da stvaraju umetnička dela. Danas ima ljudi koji imaju novac i koji žele da podrže umetnost. Za projekat su vam potrebne pare, a vi morate i da prodate rad. Naravno, tu ima mnogo manipulacija. To je kada se prilagođavate tržištu samo da biste prodali svoj rad. Ali ako pravite rad u koji iskreno verujete i ako se on još i proda, to je super. Ja nikada nisam pravila kompromise. Da sam, krajem 70-ih, počela da slikam slike, ja bih sada bila veoma bogata. Ali, zašto bih to radila kada nisam verovala u slikarstvo?
● Da li još predajete studentima?
– Ne više. Podučavala sam ih više od 20 godina! Ali, ne želim u penziju, mada uskoro punim 60 godina! Radim kao kurator u jednoj performans grupi "IPG". Radim kao neko ko uspostavlja kontakte sa galerijama i festivalima kako bih pomogla mojim bivšim studentima da, kao umetnici, naprave karijeru. Veoma je važno da, kada dođete u određene godine, budete velikodušni prema mladima i prenosite im svoja iskustva.
● Iz Holandije ste preselili u Njujork. Na koji način Vas podstiče ovaj grad?
– Za umetnika je vrlo važno da se nađe na nekom teškom mestu, a Njujork to jeste na svaki mogući način. Ovde živi mnogo umetnika, utakmica je surova, a i politički život je buran. U tom smislu, Holandija je uspavana i, zapravo, u njoj se ne dešava mnogo toga. Ranije me nije interesovala ovakva vrsta rada, zanimalo me je da obiđem svet, da upoznam Aboridžine, Tibetance, mnogo sam toga naučila u Aziji...
● Vaš životni partner je, takođe, umetnik...
– Dugo sam živela i radila zajedno sa Ulajem, i taj rastanak je bio veoma bolan. Ova veza je mnogo drugačija. Pre svega, ono što radimo je totalno drugačije, ne radimo zajedno, i mogu da kažem da je moj najbolji partnerski odnos upravo ovaj sada.
Marija Đorđević
[objavljeno: 25.11.2006.]
