Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prve žrtve ekonomskog buma
Otkada se Kina bori da ostvari fantastični ekonomski razvoj, novac je postao veliki izvor nasilja koje do skora nije bilo predmet diskusija u kinskoj kulturi i kineskom filmu
66. KAN
Tokom 66. Kanskog festivala kao jedan od najizvesnijih favorita za nagrade najčešće se pominjao film „Dodir greha” poznatog kineskog scenariste i reditelja Žija Žangkea, pripadnika takozvane šeste generacije kineskih filmskih autora i potpisnika filmova kakvi su: „Džeparoš”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Platforma”, „Svet”, „Nepoznata zadovoljstva” i naročito višestruko nagrađivani „Mrtva priroda”.
Razloga za gotovo svakodnevni razgovor o Žangkeovom „Dodiru greha” bilo je mnogo i to ne samo zbog evidentnih promena u stilu i u žanrovskom opredeljenju ovog autora, već prevashodno zbog hrabrosti da beskompromisno progovori i „naslika” nasilje kao jedan od ozbiljnih problema u modernoj Kini, i kao jednu od posledica ekonomskog buma ove zemlje.
Iz Žangkeovog filma „Dodir greha”
U formi omnibusa od pet nezavisnih priča inspirisanih istinitim događajima iz različitih dela Kine, Žija Žangke je suočio međunarodnu publiku sa nečim što do sada nije mogla da vidi u kineskom filmu, izdižući temu nasilja isprovociranog socijalnom nepravdom na univerzalni plan. Mnogi su mu zbog toga predviđali „Zlatnu palmu” za najbolji film, a Spilbergov žiri je Žija Žangkeu od srca uručio Nagradu za najbolji scenario.
Hrabro od Vas, u „Dodiru greha” otvorili ste nekoliko tema iz savremenog života Kine o kojima do sada nije bilo reči na velikom ekranu?
U poslednje tri-četiri godine uočio sam mnogo nasilja u Kini što me je šokiralo. Prva inspiracija za film rodila se iz onog što ste videli u trećoj priči „Dodira greha” kada bahati klijent pokušava da siluje recepcionarku u spa-centru zato što je pun novca, a onda su se rađale ideje za svih pet priča u okviru ovog omnibusa. Mišljenja sam da otkada se Kina bori da ostvari fantastični ekonomski razvoj, novac je postao veliki izvor nasilja.
Mislila sam da su u Kini, kao zemlji gvozdene discipline, scene koje smo videli u Vašem filmu nemoguće?
Nažalost, moguće su. U svakom slučaju u prošlosti se o nasilju nije nikada diskutovalo niti je ono bilo tema kineske kulture i kineskog filma.
Zašto?
Zbog sistema cenzure. Ali, ako ne imenujemo nasilje kao problem, ako pred tim zatvaramo oči, to će onda takođe biti vrsta nasilja protiv koga moramo da se borimo.
S obzirom na to da smo videli „Dodir greha” i da ste sa ovakvim filmom na Kanskom festivalu, da li to znači da Vam je cenzorska komisija dozvolila da iznesete ovaj problem?
Bilo je teško znati unapred da li će film proći cenzuru i ja nisam želeo da spekulišem ili da se izložim nekoj vrsti autocenzure. Bilo mi je važno da izrazim svoja verovanja u slobodu i da se ne odreknem onog što sam hteo da pokažem i da ukažem u ovom filmu. Mislim da je jedini način da cenzori prihvate film za prikazivanje jeste da se snimi film kakav reditelj želi i iza koga čvrsto stoji. Moj film je dobio dozvolu cenzorske komisije za prikazivanje u Kini, što znači da i tu postoji progres.
Dozvola uprkos tome što u filmu ima nekoliko ubistava i jedno samoubistvo?
Samoubistvo je neka vrsta misterioznog fenomena u poslednjih nekoliko godina, pogotovo što su se događala jedan za drugim. Samoubistvo koje ste videli u filmu snimljeno je u fabrici u Gvondžou čiji je vlasnik jedna tajvanska komopanija, a pre nego što sam tamo došao nešto se slično zaista dogodilo.
Prošetali ste nas kroz gotovo sve kineske pokrajine i pokazali da su počinioci nasilja i zločina zapravo žrtve socijalnih nepravdi i socijalnih razlika? Takav jaz postoji i u Kini?
Sve moje priče su povezane sa nasiljem. U prvoj priči nasilje je prouzrokovano socijalnom nepravdom, velikom provalijom između bogatih i siromašnih. U drugoj, ono je posledica neke vrste mentalne neprilagođenosti rapidnoj urbanizaciji Kine koja guta seoska područja i zaustavlja im razvoj. U trećoj priči, nasilje se rodilo kao posledica odbrane ličnog digniteta napadnute žene od strane bahatog, bogatog muškarca, dok je u četvrtoj reč nasilje posledica samodestrukcije koje je pak posledica nemogućnosti pronalaska izlaza iz ogromne presije koje modernizovano i ubrzano društvo vrši na pojedinca.
Zanimljivo, ali u filmu vidimo da pojedinac uzima i sudbinu i pravdu u svoje ruke reagujući na nepravdu i ne čekajući na reakciju pravosudnog sistema?
To je znak narastajućeg individualizma. Kina je postala moderno društvo koje se sve više otuđuje od samog sebe. Sve se manje međusobno komunicira i sve manje je načina da se osigura ljudski dignitet i zato ljudi sve više osećaju da treba da se zaštite od nepravde. Internet u tome dosta pomaže. Recimo, o događaju iz prve priče, o obespravljenom rudaru koji je ubio vlasnika sumnjivo privatizovanog rudnika u severnoj kineskoj pokrajini, saznalo se zahvaljujući internetu. Ranije nije bilo načina da se izrazi sopstveno mišljenje o nekom događaju, ali je danas to moguće.
Možete u ovom intervjuu da kažete sve što želite a da ne razmišljate šta će reći kineski autoriteti ?
Zaista o tome ne razmišljam niti spekulišem u odgovorima.
U odnosu na predhodne filmove, naročito na „Mrtvu prirodu” , film „Dodir greha” je i drugačijeg žanra i drugačijeg stila?
Sama priča je zahtevala promene i u žanrovskom pristupu, jer reč je o drami o nasilju, i u stilu. Tačno je da sam se u „Mrtvoj prirodi” više kao slikar. To se moglo videti i u pokretu kamere koja je otvarala kadrove priče polako kao što se polako otvara urolovani papirus klasičnih kineskih slikara, ali i po upotrebi zelene boje. Prema tradiciji kineskih „zelenih slika”, uvek posle crnih tonovo obavezno dolazi bar mali dodir zelenog. U „Dodiru greha” sve pršti od boja i brzog ritma u skladu sa dramom i žestinom nasilja u društvu brzih promena.
Jednom ste mi rekli da je u Kini na sceni amerikanizacija?
Da. I to ne samo u filmovima i u bioskopima, već i u svakodnevnom životu.
I to utiče na male, obične ljude?
To znači uticaj američkih filmova, televizije, muzike, brze hrane, Mekdonaldsa, Koka kole, Oskara. Tako se ljudi uče da tradicionalne vrednosti ostavljaju iza sebe i koncentrišu se na novac sa kojim bi mogli da kupe svu tu čaroliju koju vide.
A kako usred svega toga vidite sebe?
Skoncentrisanog na stvaranje nezavisnih filmova koji su izuzetno važni i sa nadom da će otvoreno tržište otvoriti mogućnosti i za nezavisan film. Takođe sa nadom da će mehanizam otvorenih mogućnosti doneti slobodu i pravdu.
Sutra: Amat Eskalante, meksički reditelj, nagrada za najbolju režiju
Dubravka Lakić
objavljeno: 02.06.2013
