Izvor: Danas, 08.Jan.2015, 00:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Provokativna opscenost
Ovogodišnja pozorišna sezona u Minhenu otvorena je Olbijevim klasičnim komadom „Ko se boji Virdžinije Vulf?“. Ulogu Marte igra „glumica godine“ u Nemačkoj, Bibijana Beglau, članica ovog ansambla. Njena gluma je, recimo odmah, na granici između realizma furioznog zanosa i prekoračenja mere mimetičkog dočaravanja karaktera.
Naslov Olbijevog komada je isprva glasio „Egzorcizam“, ali se autor u poslednji čas odlučio da ga asocijativno spregne sa imenom engleske >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << spisateljice Virdžinije Vulf, kao parafrazu jedne dečije pesme koja glasi „Ko se boji vuka još?“. Kako vuk na engleskom glasi woolf, to je prezime slavne engleske spisateljice, zacelo upleteno u sasvim drugi semantički kontekst, postalo ime ovog najigranijeg Olbijevog komada. Virdžinija Vulf je u vreme nastanka ove drame bila simbol nonkonformizma. Vreme nastanka ove drame karakterišu i tri fenomena američkog društva: alkoholizam, idealizacija bračnih obećanja i često, iz prethodnih dvaju rezultirajuća, mentalna i fizička impotentnost.
Najdocnije od Avgusta Strindberga građanski brak je klasični motiv međunarodnih pozorišnih programa i planova. No nikoji drugi autor nije radikalnije, beskompromisnije i konsekventnije opisao ovu temu od Edvarda Olbija.
U Edvard Olbijevom zastrašujućem komadu o bračnom infernu iz 1962. godine instrumentalizuje stariji bračni par jedan mlađi za svoje inscenirane bračne sukobe. U odmaklu noć naći će se Nik i Honi u kući bezuspešnog profesora istorije Džordža i njegove žene Marte, ćerke direktora koledža, da bi bili involvirani u rituale bračne borbe. Odveć direktno i bez ženiranja optužuje Marta svoga supruga Džordža za neuspeh i neostvarene ideale. No Džordž će joj sve to vratiti u jednakoj meri. Sav se taj demonski panoptikum odvija na septički beloj sceni „Rezidenc-pozorišta“ kao u nekakvom laboratorijumu. Tu se gomila paramparčad razbijenih čaša i flaša popijenog alkohola u ekscesivnoj meri. Simulirana bračna idila Nika i Honi će biti u toj pijanoj noći otkrivena kao opsena. „Fun and Games“, „radost i igre“ će u Kušejevoj režiji dobiti otrovnu auru. Kao „igre sa određenim pravilima“ označavaju Marta i Džordž svoje divlje svireposti. Dopušteno je sve što zadaje bol, te obostrano usmeravaju udarce u centre najosetljivijeg bola drugoga.
Dramu u tri čina - „radost i igre“, „Valpurgijska noć“ i „egzorcizam“ - režiser Martin Kušej zove „velikom ljubavnom pričom“. Kušej ide u one režisere u nemačkom govornom pozorištu koje odlikuje brutalna radikalnost u inscenaciji ljubavnih scena, koje se katkad iviče sa provokativnom opscenošću i drastičnim naturalizmom, kome nije mesto u pozorištu. Na nevolju, Kušej nije jedini barbarogenije među pozorišnim režiserima koji originalne tekstove preinačavaju falsifikujući originalnu intenciju autora ili ga semiotički deformišu do suprotnosti. Gotovo po pravilu autor nisu više među živima, te se ne mogu opirati divljoj samovolji takozvanog „rediteljskog pozorišta“, koje u ovaj čas dominira nemačkim govornim pozorištem. Nadamo se da će ova iritirajuća tendencija uskoro minuti i osećanje odgovornosti u odnosu na primarnu intenciju originala biti vaspostavljena.
I mimo svih nastojanja da se izmenom tempa u igri pojača dramska dinamika, ova inscenacija je u nastojanju da snažnim akcentuiranjem ostvari karakternu reljefnost ostala monolitna (dosadna), odnosno lišena neophodnih suptilnosti kojima recimo obiluje filmska verzija ovog Olbijevog komada sa Ričardom Bartnom i Elizabet Tejlor u ulozi Džordža i Marte, a koje se možda ovaj ili onaj stariji čitalac možda seća.
