Izvor: Politika, 12.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Provociranje misli
Od našeg specijalnog izveštača
Venecija – Robert Stor je ovogodišnji umetnički direktor venecijanskog bijenala, što znači da je on autor postavke koja obuhvata međunarodnu selekciju u centralnom paviljonu i prostoru Arsenala. To je izložba koja se odvija nezavisno od nacionalnih prezentacija. Robert Stor je po zanimanju slikar, niz godina je proveo kao stariji kustos odeljenja za slikarstvo u MOMI u Njujorku, a sada je profesor moderne istorije umetnosti pri Univerzitetu Njujork >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i dekan Umetničke škole Jejl.
INTERVJU
Koja je bila glavna ideja koncepta centralne izložbe ovog bijenala "Misli čulima, osećaj umom"?
Ne postoji jedna glavna ideja. Rekao bih da je pre reč o pristupu i načinu razmišljanja o mišljenju u umetnosti. Ono što sam želeo da kažem, uspešno ili manje uspešno, jeste to da kada se bavimo umetnošću možemo da koristimo sve naše sposobnosti, sva znanja, celokupnu svest koja može biti i produktivna ali nekad i destruktivna. Ova izložba stavlja intelektualno spram emocionalnog, konceptualno spram vizuelnog i, uopšte, uključuje sve vrednosti koje provociraju misao. Ona je izgrađena na idejama, ali je njena produkcija ostvarena sa namerom da pokaže nešto interesantno. Pokušao sam da napravim izložbu koja je čitljiva i kreirana na način da kada neko uđe u centralni paviljon može da prepozna onaj kvalitet u jednom radu koji će videti i u ostalim. To nije tako lako, zato što kada postavljate izložbu u prostoru kao što je centralni paviljon u Đardinima Arsenali ne možete da radite na način na koji radite u muzeju, jer tamo imate mnogo veću kontrolu nad prostorom.
Kada govorim o sadržaju, moram reći da nisam pravio politički bijenale. Međutim, mnogi od vodećih umetnika se bave neprijatnim i okrutnim temama, koje mi prihvatamo kao neophodne, čak normalne. Kada to kažem, ne mislim samo na ratove koji su vođeni ili se vode, nego i na prinudne migracije iz jedne zemlje u drugu, iz jedne kulture u drugu, i neuspele integracije na relaciji selo–grad.
Kako ste odlučili da za centralnu izložbu odaberete i srpskog umetnika Zorana Naskovskog, odnosno njegov rad "Okviri rata"?
Video sam jedan raniji njegov rad pre nekoliko godina u Americi, a onda smo mu na Oktobarskom salonu u Beogradu dali nagradu. Otišao sam kod njega u atelje i zainteresovao sam se za neke njegove ranije radove. Tada još nisam imao jasnu ideju o ovoj izložbi, ali znao sam da je tendencija takva da će biti mnogo radova koji se odnose na ratove. Naskovski je imao veoma interesantan rad o vremenu bombardovanja u Srbiji i smatram da je rad zanimljiv jer se sastoji iz fotografija kao snimaka sa televizijskog ekrana, ali i iz internet-prezentacije. I tu je upravo zanimljivo to izmeštanje medija od televizije ka Internetu kao novi pogled na stvari.
U čemu vidite značaj činjenice da prvi put na Bijenalu i Romi imaju svoj paviljon?
To je deo nacionalnih selekcija. U vremenu narastajućeg broja nacija u svetu, dobrovoljnih ili nasilnih migracija, ne postoji narod na svetu koji živi u nekim međukulturnim prostorima duže od Roma. Njih ima u svim zemljama sveta, često su naterani na seljenja. Mogu biti iz Indije, iz srednje Afrike, sa oboda Evrope, ali oni su tu hiljadama godina i zato je veoma važno njihovo predstavljanje na Bijenalu kao saznanje o njihovom egzistiranju.
Imate li neku posebnu emociju vezanu za to što ste prvi Amerikanac na čelu Bijenala?
To je simbolično, nikako dramatično. Prošle godine imali smo prvi put dve žene na čelu Bijenala i to je bila dobra stvar, ali možda i malo preuveličana. Amerika je u pogledu umetničkog tržišta, izložbi, publikacija, uvek bila izrazito moćna i možda danas nije tako kao što je bilo pre tri ili četiri decenije, ali svakako da težina postoji. Kada ste Amerikanac, onda ste viđeni kao deo tog značajnog i velikog umetničkog sveta. I, uopšte, uloga Amerike u svetu je takva da uvek ima spekulacija o tome šta Amerika misli o ovome ili o onome. Ja sam Amerikanac koji je živeo u Holandiji, Francuskoj, Meksiku, tamo radio, tako da je moje iskustvo u tom pogledu ogromno. Ponavljam, ova izložba nije politički šou, ali predstavlja odnos između radova koji se bave geografskom izmeštenošću i ratovima.
U svetu je u poslednjoj deceniji narastao broj bijenala, umetničkih sajmova... U čemu je ključ opstanka i popularnosti venecijanske smotre?
Venecija ima benefit duge istorije, dobro je pozicionirana i jedini je bijenale koji uključuje i nacionalne prezentacije. Veliki broj bijenala u svetu može biti mač sa dve oštrice. Pozitivan efekat je u tome što je to mesto susreta ljudi sa svih strana sveta koji se bave umetnošću ili je prosto vole i žele da vide na jednom mestu ono što ne mogu da vide u muzejima i galerijama. U naraslom broju bijenala, međutim, vidim opasnost po umetnike, zato što bijenala ne uzvraćaju umetnicima u dovoljnoj meri. Tako i umetnost i umetnici mogu podleći eksploataciji od strane birokrata koji se zaklinju da vole umetnost ili podržavaju kulturu, a u stvari očekuju od nekog drugog da sve to plati. Tako bijenala upadaju u opasnost da se pretvore u vašare ili promociju taštine. Zato bi i umetnici trebalo da imaju odgovornost da ne pristaju na svaku pozivnicu.
Po profesiji ste u stvari slikar. Kakav je izazov baviti se poslom kuratora i umetničkog direktora?
Ovu izložbu pripremao sam dve godine. Bilo je teško, interesantno, ali i stresno za mene i moju porodicu. Kao umetnički direktor Bijenala odgovoran sam za centralnu izložbu, ali imam i manji nadzor nad takozvanim pratećim izložbama koje se održavaju u gradu i koje sponzorišu razne fondacije. Tu imam pravo da reagujem i da izbacim nešto ako je totalno užasno ili totalno komercijalno. Eto, i slikar može da bude direktor bijenala. Uostalom, i Rubens je za ono doba bio odličan menadžer!
[objavljeno: ]
