Izvor: Blic, 03.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prototip mladog srpskog intelektualca
Prototip mladog srpskog intelektualca
Mada je stric koji nije imao dece u mladom sinovcu video budućeg naslednika i pivara, život Stevana Todorovića krenuo je drugim tokovima. Iako nije hteo da razočara svog staratelja, te je naučio da spravlja pivo, stričevom oku nije promaklo da golobradi sinovac više volje i strasti poklanja crtanju i akvarelisanju. Po sosptvenom zapisu, Stevan je po dolasku u Beč, na Akademiju, odmah upisao drugi semestar.
Prema navodima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz teksta Nikole Kusovca u monografiji, čiji su autori još Milena Vrbaški, Vera Grujić i Vanja Kraut, saznajemo da je je po povratku u Beograd, na Markovdan 1857, naša prestonica imala 17.000-18.000 stanovnika, sa turskom i srpskom varoši, jevrjeskom mahalom, i počela da se širi izvan kapija. U takav grad, pun mladalačkog, patriotskog i prosvetiteljskog zanosa vraća se Stevan i zapisuje: 'Prinuo sam odmah da pored slikarstva razgranam svoj rad i na ostale kulturne potrebe, a naročito odmah da zavedem harmonično pevanje i telesno vežbanje kao osnovu zdravog tela i duha.' Nije sporno da je Todorović osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. Ukratko, do povratka u Beč, Stevan je iskoristio vreme u Beogradu da se predstavi u najboljem svetlu, ne jureći za novcem, već za ugledom. Naslikao je tridesetak portreta, kako beleži u autobioografiji, većinu besplatno.
U Beču ga dočekuje staro društvo i njegov prijatelj Kornelije Stanković. Neko vreme živi od ušteđevine, očekujući stipendiju koju mu je obećao knez prestolonaslednik Mihailo, ali kako ova nije stizala, dogovara se sa kapetan Mišom da mu ovaj plaća držanje časova crtanja i gimnastike njegovim unucima. Vrativši se ponovo u Beograd, januara 1862. sve njegove novčane muke prestaju kada je sklopio ugovor o vaspitanju kneževog vanbračnog sina...
Nije puka slučajnost što je Stevan potražio utočište u kući Banovih u vreme bombardovanja Beograda, u junu 1862. Jer to je bio dom njegove učenice Poleksije, kćerke Matije Bana, u to vreme najprivlačnije miraždžike u Srbiji. Njihovo svadbeno putovanje po italiji za oboje je bilo zapravo stručno usavršavanje. Po svedočenju samog umetnika, tada je kopirao dela Rafaela, Ticijana, Rubensa - uglavnom Madone. Nimalo slučajno, jer se spremao da upravo s tom temom nastavi poslove u Srbiji. Ulazak na velika vrata u kulturni život Beograda dešava se kada 7. septembra 1985. knez Mihailo potpsuje ukaz kojim se slikar postavlja za profesora koji se obavezuje predavati crtanje osnovno geometrijsko i svekoliko slobodoručno u višim razredima beogradske gimnazije, polugimnazije i realne škole.
'Rad Steve Todorovića kao vojnog slikara - za učešće u ratu protiv Turske dobio je Takovski krst četvrtog stepena, a nakon rata Takovski krst trećeg stepena - i svojevrsnog ratnog reportera ima, osim prvenstveno dokumentarnog, i osobit umetnički značaj. Utoliko veći kada se zna da glavninu njegovog opusa predstavljaju portreti i crkveno slikarstvo, pojedinačne ikone i ikonostasi što ih je radio kao porudžbine... Rad na terenu primoravao ga je da obrađuje panorame predela i gradova, sa ulicama i trgovima, zatim figure u njima, vojsku u logorima, kolonama ili u boju, vojne objekte, a katkad i da uradi ovlašnu skicu terena sa naznakom gde se nalazi neprijatelj, artiljerijske baterije ili mitraljeska gnezda', piše Kusovac u monografiji, dok Vanja Kraut skreće pažnju da 'iako je mali broj Todorovićevih crteža stradao u ratovima ili se izgubio bez traga, Narodni muzej je uspeo da sakupi preko tri stotine tih crteža'. I još jedna zanimljivost: po pravilu kada je pred sobom iamo dobro plaćene poslove (takvi su portreti Gedeona Dunđerskog, Jevrema Grujića), zatim kada slika članove vladajuće kuće Obrenovića, ili svoje bliske prijatelje, kao što je Kornelije Stanković, svi ti portreti su formata sa figurama u prirodnoj veličini, najčešće u enterijeru ili u idealizovanom predelu.
Stevan Todorović je živeo dugo. Kako je Bogdan Popović zapisao: 'Njegov je već triju naraštaja... Dug vek znači razumno rukovanje energijom.' M. Marjanović
