Izvor: Politika, Beta, 19.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prošlost nije isto što i istorija
„Istorija Srbije od 19. do 21. veka” Holma Zundhausena pripada malom broju istorijskih pregleda ili sinteza istorije Srbije – zemlje koja je u svojoj dvovekovnoj istoriji izbijala, nestajala u raznim državnim okvirima i ponovo izranjala pod svojim imenom
Odavno jedna knjiga nije izazvala tako široko interesovanje i tako živo strujanje u naučnoj javnostikao knjiga Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka”. Dva razloga to objašnjavaju. Veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je naučni poduhvat proučiti dvovekovnu prošlost jednog naroda i napisati istorijsku sintezu. Nije ni mali dobitak za taj narod da u drugoj kulturi, u drugom jeziku, ima posvećenog znalca svoje istorije. I prijatelja. Jer, istoričar ne radi ono što ga ne uznemiruje, što ga na ovaj ili onaj način ne privlači, i što ne želi da razume i objasni.
Poznato je šta je za Srbe, pre sto osamdeset godina, značila „Srpska revolucija”, knjiga Leopolda Rankea. A kada je srpska polonistkinja Biserka Rajčić napisala i u Beogradu objavila obimnu knjigu „Poljska civilizacija”, koja je jedna sveobuhvatna istorija Poljske – poljska naučna i kulturna javnost ove zemlje primila je njeno delo kao veliki dar, kao dragocenprilog tome kako drugi vide poljsku istoriju, a poljska država je Rajčićevu odlikovala. Ako ne orden, Holm Zundhausen bi s dobrim profesionalnim i ljudskim razlozima mogao da očekuje ozbiljnu raspravu o delu kome je posvetio tri-četiri decenije života i rudarskog rada. Ali, i nezavisno od njegovih stvarnih ili pretpostavljenih očekivanja, njegova „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” je tu: pred čitaocima, pred istoričarima Srbije i srpskim istoričarima. Odakle početi raspravu? Na šta se usredsrediti?
U Pogovoru „Istoriji Srbije od 19. do 21. veka” i u prvim reakcijama na nju otvoreno je, u suštini, pitanje: da li „stranac” uopšte može da napiše odnosno da razume „našu” istoriju? Naravno, može se i o tome raspravljati, ali je logičnije poći od toga kakvo mesto pomenuta knjiga zauzima među knjigama istoriografske vrste kojoj sama pripada, i kakav je pristup njenog autora, naučni ili ideološki?
„Istorija Srbije od 19. do 21. veka” Holma Zundhausena pripada malom broju istorijskih pregleda ili sinteza istorije Srbije – zemlje koja je u svojoj dvovekovnoj istoriji izbijala, nestajala u raznim državnim okvirima i ponovo izranjala pod svojim imenom. Među njima, među pregledima i sintezama, Zundhausenova knjiga je najpotpuniji pregled istorije Srbije i po horizontali i po vertikali. Pre svega, ona pokriva celokupnu noviju istoriju Srbije. Zatim, pored političkih, sadrži i socijalnoistorijske i strukturalnoistorijske elemente. Drugim rečima, nastoji da ostvari sintezu političke istorije sa društvenom i kulturnom istorijom, i to je čini različitom od drugih istorijskih pregleda. S jedne strane, kako kaže autor, pruža informacije o događajima i ličnostima koje su bile njihovi akteri, s druge strane – rekonstruiše percepcije i tumačenja koja omogućuju društvenu orijentaciju i delovanje ljudi. Samo se po sebi razume da svaka pojedinost (ličnost, događaj, razdoblje) može biti detaljnije obrađena i drugačije tumačena. Zato postoje parcijalne obrade (monografije, studije, članci) na čiji se impresivan broj i u srpskoj i u inostranoj istoriografiji Zundhausen poziva i oslanja, i bez kojih ni on, ni bilo koji drugi istoričar, ne bi mogao da napiše istorijski pregled i istorijsku sintezu. Pojedinost je, međutim, u funkciji celine: ona je svedena na esencijalno (npr. vanredno uspela interpretacija Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Markovića) i njene dimenzije proističu iz povezanosti sa ostalim pojedinostima u celini. Ko, dakle, u Zundhausenovom pregledu novovekovne istorije Srbije, očekuje zaokružene biografije značajnih ličnosti, iscrpne istorije ideja, pokreta, ili ratova, moraće da ostane nezadovoljan.
Na prvim stranicama srpskog izdanja „Istorije Srbije od 19. do 21. veka”, autor je definisao svoj pristup i obrazložio svoj metod.
Prvo, iako bi trebalo da bude izlišno, on, za svaki slučaj, kaže da pomenutu knjigu nije pisao „kao Nemac nego kao istoričar”. Ni advokat, ni tužilac, ponajmanje sudija, on najradije sebe vidi „kao veštaka ili istražitelja, kao nekoga ko obezbeđuje tragove, sakuplja dokaze, ispituje i odmerava i mora da se pomiri s tim da se suočava s prazninama i pukotinama”. Ko, pak, u njegovoj knjizi „očekuje jedan pledoaje za ili protiv ’Srba’”, mirne duše može da je odloži i ostane sa svojim predrasudama.
Zatim, bavljenje prošlošću za Zundhausena je, kao i sama prošlost, proces. Već sada bi, između nemačkog (2007) i srpskog (2009) izdanja „Istorije Srbije od 19. do 21. veka”, imao šta da ispravi, dopuni, izostavi.
Najzad, Zundhausen upoređuje. On poznaje istoriju balkanskog prostora i ogromnu istoriografsku produkciju o tom prostoru. Sam je pisac monumentalnog dela „Istorijske statistike Srbije 1834–1918”, koje je, po njemu, „jedna anatomija srpskog društva brojkama”, oslonjena na odličnu srpsku statistiku koju je u 19. veku utemeljio Vladimir Jakšić. Zatim, „Istorije Jugoslavije 1918–1980”" Odrastao i formiran kao istoričar u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, Zundhausen je neizbežno upoređivao nemački i srpski nacionalizam, njihove tragične učinke i teškoće suočavanja sa razornim posledicama.
Sa ovako definisanim pristupom dvovekovnoj istoriji Srbije, Zundhausen je na svoj rezultat gledao kao na otvoreno delo: „Ono što sam izložio to je samo rekapitulacija dva stoleća s otvorenim krajem”. Ili – „s ogradama jedna istorija srpske države”, „jedan konstrukt”. Ali, ovu otvorenost treba shvatiti uslovno. Zundhausen ne mistifikuje istoriju, ali je i ne relativizuje. On pravi razliku između prošlosti i istorije. U stvari, između istorijske svesti i istorijskog saznanja. Prošlost sadrži demantije koji se odnose na ono što je društvo pohranilo „u kulturnom pamćenju kao istinu” i ima svoje kodove. Naučnim metodom prošlost se, međutim, dâ rekonstruisati. Legitimne su različite interpretacije i reinterpretacije kao proizvod saznanja novih činjenica, ali ne i falsifikati. Istorijska nauka stoji nasuprot istorizmu po kome: „Ono što je dugo bilo prećutkivano, sada se o tome govori, a ono o čemu se govorilo, o tome se sada ćuti”. Ili, kako bi rekao Lešek Kolakovski, „danas (je) nešto istina, a sutra nešto sasvim drugo”. Zapravo, to je građanski rat samo drugim sredstvima, neprestani revanši i nasilje.
Holm Zundhausen odbacuje hilijastičko viđenje istorije po kome: „sve što je služilo naciji i ostvarenju konačnog cilja, bilo je pozitivno, sve što joj nije koristilo, osuđivano je”. Ili klasi, svejedno: sadržaj se menja, ali metod ostaje isti. On je dvovekovnu istoriju Srbije posmatrao kao nedeljivu istoriju: sa svim deobama, napetostima i različitim mogućnostima. Iako je i sam škrto govorio o alternativama – jer ono što se nije dogodilo nije ni obrađivano – on, sa izvesnom sigurnošću, dopušta zaključak da bi istorija Srbije i srpskog društva tekla drukčije „da su se elite pre sto godina zainteresovale za konsolidaciju države i društva”, a ne „za teritorijalnu ekspanziju”. To stanovište dele i drugi istoričari balkanskog prostora i Srbije.
Može li, dakle, „stranac” da napiše odnosno da razume „našu” istoriju? Bilo bi neočekivano da neko ko se decenijama, kao Holm Zundhausen, bavi istorijom Srbije, ne pretpostavi da će rezerve prema njegovoj sintezi doći upravo sa ovog stanovišta. Jer, rezerve ne mogu poticati otuda što su njemu nedostajale informacije: nijedno delo ove vrste nema tako široku istraživačku podlogu. Ove rezerve, kako je i pretpostavljao Zundhausen, proističu iz razlika unutrašnje realnosti, to jest slike nacije u glavama pojedinaca, i spoljne realnosti, koja je rezultat naučne rekonstrukcije. Ali, u tom pogledu nije unisona ni srpska istoriografija: pomenute razlike, razlike između zamišljene Srbije i realne Srbije, idu i kroz nju samu. Zato je i rasprava o „Istoriji Srbije od 19. do 21. veka” neizbežno i rasprava među srpskim istoričarima. Ta rasprava, uostalom, nije nova. Sa različitim intenzitetom, ona se u srpskoj istoriografiji vodi već jedan i po vek. Vannaučni predznaci učesnika u raspravi (patrioti i izdajnici)pretpostavljaju jedinstvo nacije slobodi. Jer, kako je (1855) rekao predstavnik nemačkog nacionalizma Paul de Lagard: „Nije dopustivo da u jednoj naciji postoji još neka druga nacija”.
Latinka Perović
[objavljeno: 20/02/2009]
