Izvor: Politika, 25.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prošlo najviše kazuje budućem
Dragan Lakićević (1954), pesnik i prozaist, pisac za decu i odrasle, autor desetak zbirki pesama i više romana, sa velikom strašću proučava srpsku narodnu književnost, ali i savremenu srpsku poeziju.
Izdavačka kuća "Buklend" iz Beograda (za koju je Lakićević priredio veliku kolekciju "Srpska književnost za decu") objavila je nedavno Lakićevićevu zbirku kratkih priča "Kosovske legende". Knjiga ima dva tematska ciklusa: "Kosovske legende" i "Legende o mojim precima". Ovo delo je svojevrsni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nastavak prethodno objavljene knjige legendi "Štap Svetog Save".
Vaša priča o Kosovu, kroz legende, obuhvata period od Kosovske bitke do naših dana, do 1999. godine. U Srbiji ništa novo: iz rata u rat?
I još ranije – legenda voli da otkrije postanje sveta, pa i Kosova, a postanjem i imenom tumači se njegova sudbina i istorija. U hrišćanskom i epskom poimanju Kosova, istorija i sudbina ne mogu se razdvojiti... Ne tako davno, poznati nemački slavist prigovarao je nama srpskim pesnicima što tvrdimo da se Boj na Kosovu još nije završio...
Oživljavate viteško vreme, kada je sve bilo čestito, a reč je imala cenu veću od zlata?
Čestitost pamte pesme i predanja. To je smisao pobožne legende – da pričom o dobru i zlu rekonstruiše vreme, ljude, događaje, a više od svega duh. Viteški duh. Tako se donekle može objasniti i šta se danas zbiva – s nama i u nama...
U legendama, Srbi ne brane zemlju, već nebo u koje su Turci uperili svoja koplja?
I na nivou simbola, Kosovo je više lekcija iz vere, nego iz istorije. Knez Lazar opredeljuje i nas, ne samo svoju vojsku i državu – za odbranu višega cilja... To se dogodilo i u stvarnosti. Ako je igde, Hristos je na Kosovu. Pobožno shvatanje Kosova je složenije i odgovornije, a toliki bezbožnici navaljuju da odlučuju o tom moralnom "sudilištu".
Događaju se mnoga čudesa: za vreme Boja na Kosovu, sama od sebe zvone zvona u Morači, more triput menja boju, a ptice posle bitke nisu pevale četrdeset dana?
Zna se da je odjek Kosovske bitke i slave bio veliki i u svetu i u vekovima. Legenda pesnički ilustruje te odjeke: pesme, priče, vera, zavet – oblikuju i danas naš rod. Tu je rodno mesto ove nacije: Svako ko je u docnijim stolećima verovao da su njegovi preci bili na Kosovu 1389. godine – bio je Srbin. Naciju objedinjuje taj cilj, čin, datum. Ko je odustajao, napuštao je i naciju i vitešku povesnicu. Njegoš ih je zvao "plahi i lakomi". Poslednji su to, jednim delom, učinili Crnogorci – iz praktično političkih razloga. I to je za čuđenje, ili živo čudo. Ko bi pre sto godina verovao da je to uopšte moguće?
Koristite i anegdote. Posebno je zanimljiva ona o Milanu Rakiću, oficiru – knezu Lazaru, kako ga nazivate?
Legende su anegdote, anegdote mogu biti legende... Junaci legendi su svetitelji, vitezovi, pesnici... Na Gazimestanu, Rakićeva reč je snažna kao da ju je rekao Sveti Sava... Ta anegdota nateruje suze, kao i Rakićevi stihovi: "Danas nama kažu, deci ovog veka..." Biće još takve dece i takvih vekova.
Jedan od junaka knjige, Aleksa, koji ima samo šest godina, priča vršnjacima priče o kosovskim junacima. Da li današnju decu te priče uopšte interesuju?
To odrasli, zatečeni promenama društva, skupoćom i jagmom po partijskim čergama – misle da decu ne interesuju priče o dobru i zlu, i uopšte knjige... Marko, Miloš, Stojan Janković... lepi su i plemeniti i kao Homerovi i kao Tolkinovi junaci, ali mi o njima nemamo ni stripova ni filmova... Sad još obećavaju smanjivanje i suzbijanje narodne poezije... A priču o Aleksi nisam izmislio. Njegova adresa poznata je redakciji.
Kakvu poruku, veličajući jedno davno prošlo vreme, šaljete današnjim čitaocima?
Prošlo najviše kazuje budućem. I od budućeg zavisi prošlo. Hoćemo li da smo niko i ničiji, ili baštinici kosovske etike, vere i poezije? Najveći (Njegoš u 19, Andrić u 20. veku) rekli su svoju reč. Mikrofon je naš, i kad smo pojedinci i kad smo "deca ovog veka".
O Kosovu se govori i ovih dana. Hoće li nam Kosovo ostati samo u pesmama i legendama?
Negde se ipak bira ko će i kako javno govoriti o Kosovu... Ako i o čemu, o Kosovu se mora odgovorno i složeno, mudro i moralno misliti, pogotovo govoriti... Naše je ono što je u nama, ne samo u lektiri, nego i u srcu... Ja sanjam Kosovo... Voleo bih da moj grob bude na Kosovu – tamo sam se duhovno rodio.
[objavljeno: ]
.jpg)
