Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proširivanje realnosti
Novi susret tehnologije i umetnosti koji donosi ukrštanje stvarnog i virtuelnog sveta može se, pored ostalih mesta, videti i na virtuelnoj izložbi u njujorškoj galeriji MOMA, a ovog leta i na Venecijanskom bijenalu
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Može li umetnik (u ovom slučaju dva umetnika) da priredi izložbu u jednoj od najpoznatijih njujorških galerija – onoj čuvenog Muzeja moderne umetnosti (MOMA) - a da o tome ne obavesti njene kustose, ništa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne okači na njene zidove niti postavi na njene podove? Da, štaviše, uopšte ne koristi fizički prostor ovog bastiona savremenih umetničkih trendova?
Da odgovor nije potvrdan, ne bi, naravno, bilo ni ovog pitanja. Reč je o eksperimentu Sandera Vinhofa iz Holandije i Marka Skvareka, umetnika ”novih medija” iz Njujorka, započetom u oktobru prošle godine. Eksperimentu iz možda najnovijeg medija, u kome se na novi način sreću tehnologija i umetnost – takozvane ”proširene realnosti” (”Augmented Reality”).
Naravno, Muzej je saznao šta se zbiva, umetnici su njegovu ”neobaveštenost” koristili kao promotivni trik, a ako ništa drugo, pažnju mu je skrenuo povećan broj posetilaca sa mobilnim telefonima uperenim u galerijske eksponate. To međutim nije bio deo njegovog programa, jer događaj je u stvari bio (i ostao) samo jedna virtuelna izložba u okviru realne muzejske postavke. Da bi videli taj ”prošireni” galerijski prostor (muzeju je pridodat i ceo jedan virtuelni sprat), posetiocima je bio neophodan jedan od modela ”pametnih” mobilnih telefona, sa posebnim, besplatno dostupnim softverom, ”pretraživačem virtuelne realnosti” .
Ta kombinacija više tehnologija (internet, globalno pozicioniranje - Dži-Pi-eS), u konkretan prostor, u ovom slučaju galerije MOMA, ubacuje virtuelne elemente: u svakom delu izložbenog prostora pojavljuje se neko novo virtuelno delo, slika ili trodimenzinalna skulptura, u konstekstualnom sledu, na način koji stvara iluziju da su ta dela deo postavke…
Eksperiment, koji je još u toku – virtuelna izložba je još na nekom ”serveru” u internet ”oblacima” – za cilj je imao da pokaže mogućnosti tehnologije ”proširene realnosti”, njenu rastuću primenu u umetnosti. Sa filozofskog stanovišta, da proceni njeno dejstvo na percepcije naših ”individualnih” i ”javnih” prostora. Da, takođe, odgovori i na pitanje u kojoj meri se razlika između ta dva smanjuje i ukaže na novu činjenicu: da se već stiglo do tačke na kojoj tehnologija omogućava individualno obogaćivanje realnosti, koja tako nije više samo subjektivan doživljaj objektivnog sveta, nego i njegovo digitalno ”proširivanje”.
Sander Vinhof je ovo demonstrirao i pre ovog događaja u Njujorku, u aprilu 2010. na jednom trgu u Amsterdamu, gde je posetiocima omogućavao da se fotografišu pored virtuelnih skulptura Darta Vejdera, Supermena i drugih junaka popularne kulture (po izboru). Za taj događaj, posetioci su po istom principu morali da budu ”prošireni” tehnološkim ”gedžetom” sa odgovorajućim softverom, tako da je i to bilo samo za ”pozvane”, odnosno unapred pripremljene.
Iako MOMA nije bio ”regularni” učesnik u ovom poduhvatu, već mu je nametnut, neki muzeji i galerije počeli su već i sopstvene eksperimente sa novim medijem ”proširene realnosti” (engleska skraćenica je AR), kako bi posetiocima pružili alternativne vizuelne sadržaje. Prave se posebni AR vodiči kroz galerijske prostore, koji, naprimer, projektuju virtuelnu sliku autora pored njegovog izloženog dela, opisuju njegov kreativni proces… AR umetnik Jan Rotizen, takođe iz Holandije, već je sa poznatim amsterdamskim muzejom priredio izložbu svojih dela ”proširene realnosti”, koja kombinuju fotografiju, video, crteže, tekst i informacije sa lica mesta.
”Proširivanje realnosti”, uz to, počinje da nalazi primene i izvan galerijskih prostora. Istom kombinacijom digitalnih i stvarnih sadržaja, turisti mogu da, posmatrajući određene delove grada, pored postojećih zgrada, vide i kako su određene četvrti izgledale kroz istoriju, urbanisti da sagledaju kako se novi projekti uklapaju u postojeći ambijent i slično. U programu ”layar”, pomoću koga je gledana AR postavka u MOMA galerijama, već se nalazi i virtuelni Berlinski zid, koji može da se vidi kad god se neko sa ovim softverom u svom mobilnom telefonu nađe u delu danas ujedinjenog Berlina, gde je nekad stajao ovaj simbol Hladnog rata.
Kao i sve nove tehnologije i ova, mada tek na svojim počecima, otvara horizonte koji se sagledavaju tek kad se sa njom ”putuje”, kada se koristi. Naravno, na dnevni red stavlja i pitanje ne samo njenih krajnjih dometa, nego i smisla, pa i bojazni da će ovaj već, baš uz pomoć digitalnih tehnologija fragmentizovan svet, još više ”usitniti”. I obistiniti neke stvari koje su dosad opisivane samo u naučno-fantastičnim romanima, ili bile izmaštane u specijalnim efektima holivudskih filmova. Naravno, tu je i dilema da li se ”proširivanjem” realnog sveta više dobija ili gubi? Da li će AR biti alat za bolje poimanje stvarnosti, ili za bekstvo iz nje?
Čini se međutim da će ”proširena realnost” iz muzeja veoma brzo preći u komercijalnu zbilju. U ličnom eksperimentu ovog dopisnika, to izgleda ovako: dok sa svojim ”ajfonom”, u koji je tokom istraživanja za ovaj tekst instaliran program za AR ”layar”, “skeniranje” okoline u kraju u kojem stanujem daje mi putokaze za lokalne zanimljivosti, objašnjenja o četvrtima kroz koje se krećem, fotografije znametosti, obaveštenja o lokalnim restoranima…
Šta će biti sledeće? Možda program koji će pogled kroz moj prozor (komšijske kuće), zameniti plažom sa palmama i plavom pučinom?
Entuzijasti naravno, zamišljaju da će se uskoro proizvesti naočare koje će realnost proširivati bilo virtuelnim pejzažima (ili detaljima u pejzažu), bilo opisima svega što se vidi. Jedna softverska kompanija iz Švedske razvija program koji će omogućiti da se sa fotografije neke osobe, ili sa njenog lika uhvaćenog u ekranu mobilnog telefona, odmah, iz neke baze podataka (sa ”fejsbuka” ili neke druge ”socijalne mreže), prizove njena biografija.
Profesor Babak Perviz, sa Univerziteta Vašington u Sijetlu (krajnji američki severozapad) u svojoj laboratoriji za nanotehnologiju, eksperimentiše sa projektom moji je možda nova granica ”proširene realnosti”. On je već napravio kontaktno sočivo u koje je ”ugravirano” providno elektronsko kolo sa jednom svetlosnom diodom. Profesor se nada da će u sledećih nekoliko godina uspeti da ugradi na stotine dioda (to su mikro-svetlosni izvori koji formiraju slike na ravnim ekranima), što će omogućiti da oči vide slike koje lebde u prizorima stvarnog sveta. Jedna od primena toga, prema profesoru Pervizu, moglo bi da bude instant prevođenje govora u tekst, što bi omogućilo da gluvi razumeju ono što im neko kazuje. Ovo AR kontaktno sočivo bi struju dobijalo bežično, radio talasima koje bi emitovao mobilni telefon u džepu…
U međuvremenu, AR stiže i u našu blizinu: Vinhof i Skvarek propremaju jedan ceo virtuelni paviljon za ovogodišnji Venecijenski bijenale.
Milan Mišić
objavljeno: 26.03.2011.
