Izvor: Politika, 02.Sep.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Propale ljubavi i Beograd
Film „Žena sa slomljenim nosem”, scenario i režija Srđan Koljević, uloge: Nebojša Glogovac, Nada Šargin, Branka Katić, Anica Dobra, Nikola Rakočević, Vuk Kostić, Ljubomir Bandović... Trajanje 100 minuta, proizvodnja Srbija–Nemačka, 2010.
Mlada žena sa slomljenim nosem žustro izlazi iz taksija u saobraćajnoj gužvi na Brankovom mostu, baca se u Savu ostavljajući svoju bebu na brigu zapanjenom taksisti. Taj događaj izaziva lanac reakcija u životima troje očevidaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji će se na različite načine promeniti.
Ovo je u najkraćem siže filma „Žena sa slomljenim nosem” scenariste i reditelja Srđana Koljevića, koautora i autora dvanaest scenarija među kojima su i „Kaži zašto me ostavi”, „Stršljen”, „Nebeska udica”, „Normalni ljudi”, „Nataša”, „Klopka”, „Ljubav i drugi zločini”, kao i filma „Sivi kamion crvene boje” sa kojim se, sa dosta uspeha, pre koju godinu otisnuo i u rediteljske vode.
„Žena sa slomljenim nosem” je Koljevićev pokušaj da napravi film pozitivne energije, a da pri tome ne zazire ni od stvarnog života. Iako je ovaj pokušaj samo delimično uspeo, ono što je najvažnije jeste to da film veoma dobro komunicira sa publikom, što se pokazalo tokom letnje festivalske turneje, pa i pre neko veče na beogradskoj premijeri.
Reč je ovde i o produkcijski vrlo dobro upakovanom filmu, vidni su napori i doprinosi producentskog para Srdan Golubović – Jelena Mitrović („Baš čelik”), osetni su i uticaji inostranog partnera (znate već ono, kada hoćeš do evropskih fondova lišavaš se svega i svačega u scenariju i često igraš kako drugi hoće, kažu i nalažu...). Reč je i o rediteljskom koraku napred, Koljevićeva režija je sigurnija i zrelija u odnosu na prvenac „Sivi kamion...”, ali je, nažalost, i reč o filmu u kojem reditelj Koljević nije, bar na trenutke i u sitnim finesama, bolje obuzdavao scenaristu Koljevića.
„Žena sa slomljenim nosem” je i film u kojem, iznad svega, briljiraju glumci. Pre svih izvanredni Nebojša Glogovac, potom i Jasna Žalica, Ljubomir Bandović, pa i Nada Šargin. Anica Dobra i Nikola Rakočević, Branka Katić i Vuk Kostić, „žrtve” su vidnog disbalansa u razvoju likova i nedovoljno dobro smišljenih rešenja međusobnih odnosa, unutar narativno mozaičke strukture filma. Naći pravu meru i pravi ritam u paralelnoj montaži nezavisnih narativnih tokova, nije nimalo jednostavno. Za idealan spoj potrebno je znatno veće rediteljsko iskustvo nego što ga Koljević u ovom trenutku objektivno poseduje.
U središtu Koljevićeve filmske priče su beogradski taksista Gavrilo (Nebojša Glogovac), izbeglica iz Bosne, kojem će iznenadno nametnuta očinska uloga ponovo povratiti ljudskost i toplinu, nesrećna mlada majka, Beograđanka Jasmina (Nada Šargin) koja skače s mosta i jedina žena koju Gavrilo poznaje – prostitutka Jadranka (Jasna Žalica), takođe bosanska izbeglica, ali sa vedrim pristupom životu. Paralelno sa ovom, odvijaju se još dve priče o još dve žene – profesorki Anici (Anica Dobra) koja je tragično izgubila sina, suočenoj sa u nju zaljubljenim učenikom, i apotekarki Biljani (Branka Katić) sa užasnom i iritantno vidljivom perikom na glavi, što kvari njen inače izvanredan performans), koja se zaljubljuje u mlađeg brata svog pokojnog verenika... Svaka od ovih sudbina je kompleksna, svaka od čudesnih ljubavi u ovom našem vremenu delikatna, jedino je šteta što su sve „ugurane” u jedan jedini film.
Najjača narativna linija upravo je ona koja govori o evoluciji odnosa između Gavrila i Jasmine. Ona je najbolje dramaturški sročena i najbolje glumljena. Da se Koljević kojim slučajem opredelio da je još više doradi i nadgradi, pri tom se lišavajući druge dve priče, bio bi ovo, možda, još bolji i još uspešniji film. Naravno, i posve drugačiji. Ovako je „Žena sa slomljenim nosem” postao i ostao film i sa vrlinama i manama, i sa dramom i sa humorom. Film koji srpskoj kinematografiji ne donosi ništa posebno novo. Ukoliko pod novim ne smatramo izvrsnu fotografiju Gorana Volarevića koji prikazuje Beograd lepšim i toplijim nego što on objektivno jeste, i boljim nego što je to uobičajeno poslednjih godina u srpskom filmu.
Dubravka Lakić
objavljeno: 03.09.2010.
