Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prometejstvo je vatra
Eshilov tekst "Prometej u okovima" je star 2.500 godina, ali je na čudan način aktuelan i danas
U okviru ovogodišnje pozorišne produkcije Belefa na sceni zemunskog "Madlenijanuma" izvedena je premijera Eshilovog "Prometeja u okovima" u režiji Stevana Bodrože i u prevodu i dramatizaciji Aleksandra Gatalice. Mit o najvećem buntovniku Starog sveta predstavljen je kao savremeni politički proces, a naslovnu ulogu tumači Branislav Lečić. Tako je poznati glumac koji je poslednjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina u našoj javnosti prisutan kroz politički angažman ponovo u centru pozorišnih dešavanja. Bogatoj listi uloga koje je ostvario u predstavama "Rodoljupci", "Amerika, drugi deo", "Život je san ", "Ludi od ljubavi", "Bliže", "Hamlet", "Pseći valcer" i mnogim drugim sada je dopisao i Eshilovog Prometeja.
Na putu od Hamleta preko Klaudija stigoste i do Prometeja...
– U ovoj našoj profesiji nikada ne znate kada će vas pogoditi nešto veće, značajnije. Igram Prometeja, kao se, recimo, igraju Hamlet ili Lir... To su velike dramske uloge koje su i naslovne, i nikada se ne rade ukoliko ne postoji ozbiljan povod. Ovaj tekst je star 2.500 godina, pa možete misliti koliko je čudno aktuelan danas. Zevs, bog tiranin, zakiva na stenu Prometeja, boga koji je pomogao ljudima i onda mu šalje orla da mu kljuje jetru, da ga muči. Naravno, to je samo povod, kada krenete malo dublje u tekst vidite od čega je on sastavljen i kako je napisan, i shvatate da su to vrlo moderne i jasne poruke. Prometejstvo nije vezano samo za Prometeja kao ličnost, kao mit, nego je i nešto što je princip. Bez prometejstva ovaj svet bi nestao. On je ljudima dao vatru i time omogućio da napreduju, jer je vatra, kako se kaže, "ukradena učiteljica života od Bogova". Mit sa takvim čitanjem danas tumačimo drugačije: tiranija gubi onaj stari smisao, a dobija novi koji može biti rafinirana tiranija.
Znači, ova je priča o najvećem buntovniku Starog sveta danas aktuelna?
– Više nego aktuelna. Prometejstvo je danas ta vatra koja je data od Boga i koju Prometej nosi. Bez prometejstva u nama, bez bunta, bez organizovanog rada, nema boljeg života, jer nam ga niko neće doneti ako se sami ne izborimo. Svako mora da se probudi i shvati da nikakvo dobro ne može očekivati ako se prepusti i opusti. Ukoliko se uključi i probudi vatru u sebi, mislim da onda ima velike šanse da se ova klopka, ovi okovi mentalni, fizički i duhovni koji su nam stavljeni, razlome i da otvorimo novi list i novu šansu za nas sve, i kao pojedince i društvo.
Kakav je Vaš Prometej?
– On je čovek, iako je bog u priči. Pošao sam od toga da je Prometej u stvari začetnik hrišćanske misli i ideje, jer se smilovao, imao je osećanje za ljude iako je bio Bog. Bez saosećanja nema hrišćanstva, a pogotovo nema društva u kome nema saosećanja za ljude i narod kojem pripadate, nego ih demagoški lažete. Ako im uskratite želje za uspehom i nadom zbog svog ličnog egoizma, onda naravno da tu nema ni govora o saosećanju sa narodom, nego ga lažima obmanjujete i oslobađate odgovornosti za sopstveni život.
Duboko ste zaronili u politiku. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo prilikom građenja lika Prometeja?
– Meni je pogled u politici bio jasniji kada sam je gledao kroz iskustvo koje sam ostvario u umetnosti. A i umetnost, odnosno dramska literatura i uloge koje igram na osnovu političkog iskustva dobijaju svoj puni smisao. Za mene je to isto. Različiti pogledi i percepcija društva u kojima sam se nalazio su me motivisali da šire i jasnije, a ponekad i dublje, sagledam stvari koje se tiču same umetnosti, a bogami i nekih političkih poteza i razmišljanja na temu opstanka ovoga naroda u ovom vremenu.
Tvrdite da Vaše srce čezne za mirom i samoćom koju nudi umetnost u svojoj posvećenosti, a sa druge strane volite izazove. Kako to objašnjavate?
– Sama umetnost je izazov i podrazumeva nemir istraživanja. Nisam pristalica toga da se zatvorite u hermetizam da je vama lepo i da vas nije briga da li to neko čita ili ne. Apsolutno pripadam drugom pogledu u umetnosti, što znači da ona mora biti aktivna, konstruktivna, da komunicira sa građanima i ljudima i da na taj način diže nivo svesti, da ih prosvetljuje. Što se tiče mira, živimo u jako nemirnoj državi u kojoj, bez obzira na neki napredak, stalno nam se čini da krećemo iz početka.
Volite da igrate različite uloge, da "ulazite" u različite ljudske prirode i na taj način istražujete i ispitujete sebe i druge.
– To je zadatak profesije kojom se bavim. Volim da istražujem, da prepoznajem i otkrivam različite slojeve u sebi. Ponekad mi je jako bitno da upoznam i negativnu prirodu ličnosti, jer mislim da ne treba da se lažemo. Scena mi daje jedinstvenu šansu da lično iskustvo i kapital koji nosim u sebi kao čovek, pokažem javno kroz uloge i na taj način omogućim publici da se i ona prepozna, jer dužnost glumca kao umetnika u vremenu u kome živimo jeste da bude tumač ljudske prirode .
Zašto tvrdite da je Šekspir "srpski pisac" i naš savremenik?
– Mislim da Srbija nije jedina zemlja koja bi mogla time da se podiči, jer Šekspir priča o društvenim i političkim promenama, ali i o pojedincima u tim promenama. Njegove drame su istorijski opus odrastanja društva i večnog ponavljanja nekakvih grešaka koje su očigledno ljudske. Zato je večan i zato je klasik jer je tako dobro spakovao svoje komade da se mogu primeniti na sve žive aktivne istorije, kao što je slučaj i sa srpskom.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 16.07.2006.]
