Izvor: Politika, 29.Sep.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Progon pušača je tragikomičan
Ušla sam u svet umetnosti u nekom drugom vremenu i mislila sam da ću se celog života baviti nijansama. Ovo je vreme koje ne prepoznaje nijanse
„Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda”, naslov je nove predstave Ateljea 212 čija premijera je u utorak uveče, 29. septembra, u 20 časova na sceni „Mira Trailović”. Autorka Mia Knežević napisala je omnibus dramu inspirisanu filmom Džima Džarmuša, sastavljenu od sedam priča.
Jednu od priča ispričaće i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glumica Dara Džokić, a u glumačkoj ekipi su i: Milica Mihajlović, Nebojša Ilić, Tihomir Stanić, Milica Trifunović, Marko Grabež i Svetozar Cvetković.
Autor scenografije je Miljena Vučković, a kostima Dragica Laušević.
„Kafa i cigarete…” Koliko je to loša kombinacija budući da nije dobra po zdravlje? O čemu pričate uz kafu i cigarete?
Kafa i cigarete su odlična kombinacija. Taj ritual, ta strast ispijanja kafe i pušenje cigarete nisu pomodna pojava od juče.Vekovima ljudi neguju taj „porok” jer im valjda prija, i vekovima su to radili neometano i bez griže savesti.Te dve supstance nam pomažu da napravimo zastoj u vremenu, i obradimo život koji curi. Možda nije zdravo, ali je lekovito. Danas je svet licemeran u svojoj histeričnoj potrazi za zdravim životom. Svetski antitabako fašizam! Imam i takvu repliku u komadu.Živimo bolesno vreme u svakom smislu i progon pušača je krajnje tragikomičan.Pušači su najveći neprijatelji današnjeg sveta i oni treba da budu zatvoreni u geto! Ili će biti iseljeni,raseljeni,preseljeni možda?Pušači su subverzivni element... teže kontemplaciji,promišljanju sveta,oni teže susretima... radije bilduju duh nego mišiće.Bojim se današnjih zdravih ludaka.
Junaci predstava „Kafa i cigarete” kroz sedam priča različitih generacija, na srpski način, pričaju svoje živote. Koliko nam ovakve priče nedostaju budući da je sve više usamljenih pojedinaca?
Lepota ovog komada jeste u divnoj nepretencioznosti.Rediteljka je ispričala niz priča koje su tankom linijom povezane, ali su zapravo posebne i zasebne i govore o velikoj usamljenosti, ali i o seobama.Nema smrti, ima samo seoba.U našoj predstavi govorimo o nekim ličnim seobama, a živimo danas možda najveće i najdramatičnije seobe u novijoj istoriji.Svedoci smo nečeg što je uznemiravajuće i čemu ne znamo ishod. Bojim se da više ništa neće biti isto.Možda i ne treba.
Kako akteri vaše predstave gledaju na današnje prilike u umetnosti, odnosno na kulturni trenutak u Srbiji?
Ući u predstavu je sve teže.I nama, i publici.Ušla sam u svet umetnosti u nekom drugom vremenu i mislila sam da ću se celog života baviti nijansama.Ovo je vreme koje ne prepoznaje nijanse.Moram da kažem da se osećam kao neki čuvar vatre.U smislu: možeš da čuvaš tu vatru, a i ne moraš.Čini mi se da smo sve manje važni i da će pozorišta opstati jedino dok postoje entuzijasti koji će po svaku cenu tu vatricu razgorevati.Jako bih se radovala da nisam u pravu.
Pred svakom novog ulogom glumac je u nedoumici, preispituje se unutar sebe, traga. Danas se, ipak, sve više traže kraće predstave, na nivou najplićih emocija. A zvezde su neki novi ljudi. Koliko se pozorište približilo estradi?
Živimo kulturni genocid.Napadnuti smo! Kome i čemu služi orgijanje raznoraznih rijalitija? I šta tu radi kapital?I kako se obavlja jedan užasni dril sa gledaocima sklonim najnižim strastima.Pa sa kim mi da izađemo na crtu? Dragi gledaoci nemojte da gledate rijaliti programe... dođite u pozorište... smešno! Ta bitka je već izgubljena.To je toliko ojačalo da se bojim da će nas pojesti.Borba Davida i Golijata.
Guranje problema pod tepih je opasna boljka. Misleći ljudi su ustuknuli, povukli se pred atakom agresivnosti, promocije novih javnih ličnosti, njihove taštine, silikona, besnih automobila. Kakvo mi to vreme živimo?
To je nova,opasna mutacija prostote.Forsiranje novih vrednosti: ja sam najvažniji,ja sam najbolji,ovo je moje vreme i ja gazim, uzimam ono što hoću i imam koliko hoću.Rušim sve pred sobom,prost sam i svi me razumeju,lukav sam i sve ću da vas preveslam i zbog toga sam najbolji.I to je strašno i zaprepašćujuće, a još je strašnije što su se fini ljudi povukli pred naletom najnovijeg primitivizma. Tako nastaju i ratovi na kraju.Intelektualci su izgubili dvadeseti vek... bojim se da će i ovaj.Divljaštvo je pobedilo.
Svedoci smo novog talasa izbeglica. Šta mislite o reagovanju Evropske unije na izbegličku krizu?
Saopštenja koja stižu od briselske administracije doživljavam kao šamare malim zemljama koje statiraju na svetskoj sceni.Svedočimo užasnom maltretiranju čitavih naroda i zemalja.Potresno je gledati ljude koji su prešli hiljade kilometara bežeći od užasa rata i imam veliku empatiju prema njihovim sudbinama.I sad tu krizu koja već poprima razmere katastrofe treba neko da reši.Ko?
Amerika to prepušta Evropi, ai Evropa bi najradije da to obavimo mi koji još nismo njeni članovi ili smo na obodu tog modernog EU carstva.Evropa je u velikom,možda najvećem iskušenju od svog nastanka i mislim da nema rešenje, ali se prepotentno drži kao i uvek ne priznajući da je pred kolapsom.Morali bi konačno da se dogovore sa svojim prijateljima preko okeana ili da napokon kažu o čemu se tu radi.Ko tu koga drži za vrat. To kako su do sada sarađivali i dovelo im je izbeglice na vrata.Sada peru ruke i bojim se uvaljuju vrelo kestenje malim i nemoćnim zemljama koje se ni za šta nikad nisu ni pitale.Pa jel’ mi sad treba da rešavamo nešto o čemu zapravo ne znamo ništa.Mislim da smo se u ovoj situaciji poneli krajnje trezveno i humano i nadam se da će se ovo sa Hrvatskom razumno i brzo razrešiti.Idiotski je da međusobno sada pravimo probleme oko krize koju nismo inicirali mi i koju treba da rešavaju oni koji su je i izazvali.Na Balkanu je uvek falilo mudrosti.Bojim se da Evropa još nema pravi odgovor i rešenje.Ako ne požuri neće je biti.Onda ponovo granice,sa žicom i bez žice... svako u svoj atar i dvorište... hladni rat... vrući rat... sve iz početka, ali sa kraja... u krug... Imam isuviše godina da bih bila optimista.I nisam.
Borka G. Trebješanin
