Izvor: Blic, 06.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profesor i dobar pijanista
Profesor i dobar pijanista
Juče je u 'Ateljeu 212' promovisan dugometražni dokumentarni film autora Vojislava Kostića o prof. dr Aleksandru Đ. Kostiću i njegovom veoma plodnom, ali isto tako tegobnom životu. Bio je jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, profesor histologije i embriologije, stručnjak za seksologiju, terminologiju, film, poeziju na francuskom jeziku, arheologiju, fotografiju. Ovaj nosilac Francuske legije časti, koju je dobio 1941, doktorirao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je na Medicinskom fakultetu u Strazburu, gde je završio i majstorsku pijanističku školu kod uglednog francuskog pedagoga. A čitavih devedesetak minuta filma 'podvučeno' je njegovim izvođenjem Šopenovih klavirskih dela.
Govoreći za 'Blic' o motivima da se prihvati ovog obimnog posla u saradnji sa 'Centar filmom', Voki Kostić kaže kako je koristio samo jezik činjenica i dokumenata, primetio je da i kada govore o njemu, čine to samo formalno, da jedna takva biografija zaslužuje da bude zabeležena, i da se danas (ako već nije moglo ranije) sagleda da su isti ljudi proterivali profesora Kostića i 1942. pod nemačkim patronatom i 1952. kao komunističke glavešine.'Januara prošle godine, prilikom njegove rehabilitacije, koja je takođe prošla vrlo formalno i na kojoj su me mnogi molili da se uzdržim od komentara, rekao sam im da ne bi trebalo da imaju iluziju kako je Aleksandar Kostić bio pogođen i nesrećan što je bio uklonjen sa fakulteta. On je to očekivao jer je bio antikomunista, a kako je bio duhovit, često je govorio da su ga dosta i trepeli. Njega je, pre svega, bolelo držanje kolega!'
Kako kaže Voki, on je živeo 90 godina (umro je 1983), a od toga jedna trećina vremena pripada uspesima i ljubavima, a dve trećine ratovima, stradanjima, progonima, izolaciji... Godine 1942, kada je odbio da potpiše apel okupacionih vlasti koji su mnogi potpisali, na primer Aleksandar Belić koji će kasnije biti predsednik SANU, oteran je sa fakulteta. Po prirodi stvari, vratio se 1944, ali sa istim antikomunističkim stavovima, tako da je na partijskom sastanku 1952, kome je i Voki neprimećeno prisustvovao, izbačen 'pod teškim optužbama'. A da stvar bude interesantnija, Vojislav je detaljan opis tog sastanka na 11 strana našao u knjizi jednog profesora iz Amerike koji je svoju studiju radio na osnovu dokumenata iz Kongresne biblioteke u Vašingtonu. Inače, profesor Kostić je napisao preko 60 knjiga, dvadesetak iz histologije (nauka o ćelijama) što je bila njegova osnovna disciplina, dvadestak iz seksologije, napravio medicinski rečnik na osam jezika, osnovao arheološki muzej u lokalitetu Grocke i mnogo toga još. Zanimljiv je podatak da je njegov portret, kao osnivača, koji je visio u auli Histološkog instituta, ne samo skinut sa zida nakon progona, već i spaljen! Naime, tako mu je 1954. odgovoreno kada ga je zatražio.
Uz svetsku reputaciju Aleksandra Đ. Kostića i buran i plodan život važan je još jedan naoko beznačajan detalj. Naime, kada mu je sin Vojislav bio na svojevrsnom vrhuncu kompozitorske karijere zatražio je od njega da mu upriliči pijanistički koncert na 'Kolarcu'. Iako je stari profesor briljantno svirao, Vokiju nije pošlo za rukom da mu izađe u susret. Jer, 'podigao se tada ceo CK Srbije, misleći da je to neka njegova politička ujdurma'. Ali kako rešenja uvek mora biti, sin Vojislav mu je tada omogućio tri noći u tada najboljem studiju i snimio taj koncert kojim je sada obogaćen film, a koji se takođe nalazi i na kompakt-disku.
T. Nježić
