Izvor: Blic, 12.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodaja uverenja
Prodaja uverenja
Ivan M. Lalić 'Društvene igre',
režija i adaptacija Egon Savin, produkcija Belef 05
Predstava kojom je otvoren ovogodišnji Beogradski letnji festival Belef 05, aktivno se uključuje u aktuelnu postpetooktobarsku raspodelu medalja, priznanja, ali i prozivki. Gde je ko bio pre, za vreme i šta je radio posle tog datuma. Ovu na prvi pogled plakatsku situaciju Ivan M. Lalić pomera u smeru (dramske) analize odnosa tri stuba savremenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << srpskog društva: policije, nevladinog sektora i umetnika. Međusobno do te mere isposredovanih slojeva da se kao prilično objektivan čini zaključak do koga dolazi junakinja ovog komada: ona, naime, smatra da je danas u Srbiji svako ko iole nešto znači policajac, peder ili član partije.
Iznenadne obrte tokom partije pokera kojoj publika prisustvuje, interpretirali su Svetozar Cvetković u ulozi pripadnika tajne službe na visokom položaju, Boris Isaković kao bivši novinar, i Aleksandra Janković, građanka, umetnica. I dok je Cvetković svog junaka policajca prilagođavao savremenim japi trendovima, Boris Isaković bivšeg slobodnog novinara, stipendistu nekoliko američkih fondacija i policijskog doušnika pre, za vreme i posle promene režima u Srbiji, definiše kao čoveka lakih moralnih normi slabih ljudskih kvaliteta i velikog bankovnog računa. Tom dvojcu pisac priključuje pozorišnu rediteljku koja je moguća u Srbiji ali je dramaturški nekompatibilna ovom dvojcu. I onome što će se potom desiti. U narečenoj analizi stanja u Srbiji troje aktera koji igrajući poker (takođe neubedljiv način organizovanja radnje u zanatskom smislu) napravljena je slika Srbije danas, tačnije njenog dvora koji se iz rezidencije preselio u razne kancelarije i slične ekspertske rupe širom zemlje.
Ključno mesto ovog komada i predstave koju je Egon Savin vešto upakovao u trilersku strukturu jeste trenutak u kome pozorišna rediteljka prodaje svoja uverenja. Na tom mestu, međutim, Aleksandra Janković nije dosegla onaj nivo kojim je vladala do tog časa.
Šala
(Adam Džonson, Paraziti poput nas, Samizdat B92, 2005)
Junak ovog romana je nespretni profesor (antropologije), Henk Hana. Zbog nerešenih edipovskih, ali i eshatoloških nedoumica (privržen pokojnoj maćehi, on je uvređen donžuanskom upornošću ostarelog oca), junak je mekušac, kivan na sav ljudski rod i vidika skučenih nastavničkim frazama o životu i smislu istorije. Kao analitičar, ali i ogledalo američkog načina života, on je satiričar koji, otkrivajući prljavštinu u svemu što bi trebalo da bude čisto, poistovećuje udruživanje i zajedništvo (porodicu, uličnu bandu ili sektu) sa beslovesnim čoporom, a ljude sa životinjama. Međutim, opčinjen praistorijskim plemenom Klovisa, 'koji su sami iskorišćavali ono što bi bilo dovoljno mnogima, koji su svoje okruženje eksploatisali do istrebljenja' i u čijoj 'umetnosti ubijanja' prepoznaje obrazac današnjeg stanja (polu)ljudskosti, Henk će, tokom istraživanja, nehotično osloboditi zarazu (vanvremensko zlo) koje će potamaniti čovečanstvo. Suočen sa apokaliptičnim preokretom, junak koji je do tada, mučen slabošću prema durašnim ženama, podsećao na maske Vudija Alena, odjednom počinje da liči na neustrašivog i odlučnog Brusa Vilisa, pronalazi pravu ljubav (peti element) i spasava svet.
Temeljeći 'Parazite' na tematskoj igri sa popularni holivudskim scenarijima, od horora i trilera do p(l)itke drame, i mešajući istoriju i arheologiju sa komercijalnim humorom, autor satirički izobličava američke akademske krugove. Međutim, ovaj roman je istovremeno tipičan za (ne)kulturu koju nastoji da kritikuje jer, prilagođavajući se (širokoj, pa i nepismenoj) publici, književnost svodi na (dinamičnu) fabulu, a metafiziku na ekologiju.
