Izvor: Politika, 24.Jun.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privid slobode na internetu
POLITIKA: Da li novi, „električni” mediji potpuno menjaju društvene sisteme, političko ustrojstvo zemlje?
Stanko Crnobrnja: Evo šta je Makluan rekao pedeset i neke godine: Novi mediji protive se geografskim granicama, regionalnim sektama, ili religioznim sektama, nacionalnim i etničkim grupama, državnim teritorijama, ideološkim teritorijama.
Milena Dragićević-Šešić: Ali to je teorija. Evo pogledajte kada je došla satelitska televizija. U >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tih 10-15 godina ekspanzije, dok nije još stigla i kablovska i sve drugo, ona je do te mere getoizirala i lokalizirala, recimo Turke u Krojcbergu. Oni su šezdesetih godina prošlog veka bili integrisani u širu nemačku zajednicu, i održavali vezu sa svojom; na jedan drugi način, bili su možda više transkulturalni, ali 1980. godine odjedanput ih lokalizuju, getoizuju, oni ostaju vezani za svoj turski medij preko satelita. Paradoks je da Internet, koliko god nas otvara i teoretski daje neviđene mogućnosti za komunikaciju, takođe omogućava da nađemo neku svoju „sektu”, koja ne mora da bude u mom selu nego bilo gde, ali je opet sekta.
Stanko Crnobrnja: E sad moramo da spomenemo Maklunovo „globalno selo”. Upravo u globalnom selu dolazi do toga, a ne van globalnog sela.
POLITIKA: A kako sad sve to što ste pričali utiče na kritičku svest savremenog čoveka? I koliko?
Stanko Crnobrnja: Čovek sad ima takav dijapazon medija da oštri svest, da to nije normalno. Prosto vam ostaje da brušite svoju svest 24 časa dnevno.
Milena Dragićević-Šešić: Vi imate osećaj da mi živimo u društvu gde je brušena svest?
Stanko Crnobrnja: Kako da ne. Ima briljantnih ljudi na ovoj planeti.
Milena Dragićević-Šešić: Ne, ne. Procentualno, mislim da isti broj ljudi koristi mogućnosti i razvija kritičku svest. Znači, oni koji su u 18. i 19. veku išli u biblioteku, idu u nju procentualno i danas. Čekajte, govorimo o krizi knjige, a danas mnogo više ljudi čita. Više nego što je čitalo ikada, ali nas ima više na planeti nego što nas je imalo.
Da spomenemo samo dva globalna događaja koja su se desila u relativno kratkom vremenskom periodu: otvaranje Olimpijade u Pekingu i venčanje Kejt Midlton i princa Vilijama. Oba događaja bila su globalna, medijski praćena. Otvaranje igara u Pekingu je davalo priliku za neviđenu estetsku spoznaju, bio je to umetnički spektakl koji na najbolji način pokazuje kako savremena elektronska produkcija i mediji doprinose razvijanju i stvaranju novog kineskog identiteta.
Pakovanje ova dva medijska događaja, način njihovog prenosa i komentarisanja potpuno je različit i ovaj drugi je verovatno bio možda i gledaniji. Prenos otvaranja olimpijade zaboravljen je posle nekoliko dana a o venčanju, govori se kroz druge medije. Ali kako se govori?
Kroz brendove, o tome koliko je plaćen šešir... I tu stižemo do onoga da, teoretski, mediji daju fantastične mogućnosti, ali ipak sada postoje neki novi (njih nauka još nije ni imenovala) programeri, kontakt-menadžeri, što je vezano za rejting, gde se kreću krugovi novca. Čini mi se da je danas kapitalistički sistem mnogo više uvezan za medije nego što je bio u 19. i 20. veku koji su isto kapitalistički. Ali su tada bili i neki drugi tokovi koji su blokirali primenu kapitalističkih principa u medijskoj sferi, možda iz razloga političke kontrole, a danas je medij isto što i bilo šta drugo, kao finansijsko tržište kapitala.
Milena Dragićević Šešić: Otvaranje igara u Pekingu bio je umetnički spektakl za neviđenu estetsku spoznaju, a drugi, globalno praćeniji događaj, venčanje Kejt i Vilijama prati se kroz brendove, cenu šešira...
Stanko Crnobrnja: Ali imamo i drugu tehnološku formulu. Znamo „Građanina Kejna”, epohalni film, koji opisuje tu veliku kapitalističku zloupotrebu masovnih medija. Znači, od momenta kada su kapitalisti shvatili koliko su masovni mediji jaka priča, oni su je zgrabili i tu priču nisu do dana današnjeg pustili. I danas je drže. Samo je pitanje opet makluanovsko: nove tehnologije daju nove mogućnosti, i sadržaj se samo puni, puni. Sadržaj je de fakto isti, kao što smo malopre rekli, ratovi, glad, pošasti, infekcije, sve je isto, samo su mediji mnogo moćniji. Ne treba mnogo da sve to sažmu. Evo mi sada pratimo ešerihiju koli zajedno sa 650 drugih kataklizmi, od japanske nuklearne centrale koju smo zaboravili. Imamo sve to zajedno na globalnom stolu kad hoćemo i kako hoćemo, i to je ta priča kako veliki kapital sada može da manipuliše informacijama.
POLITIKA: Pitanje manipulacije je veliko pitanje. Kako se ona vrši?
Stanko Crnobrnja: Najveći primer ružne strane kapitalizma, jeste to ulaganje u čitavu lepezu medijskih sredstava: pokrivate sve tačke, nema iznenađenja. Jedna osoba kupuje sve, od satelitskih televizija, do internet portala, „Fejsbuka”, znači sve je to njegovo i totalno zatvara mogućnost da se probijaju nove priče.
POLITIKA: Ako živimo u globalnom selu i ako neko poseduje toliku količinu medija, kontroliše Internet, globalne televizije, kanale, šta je najveća opasnost, u smislu globalne manipulacije?
Amra Latifić: Intenzivnom stimulacijom čovekov nervni sistem gubi osetljivost. Svaki tehnološki pronalazak predstavlja naš produžetak ili samoamputaciju nekog dela tela po Makluanu. Samoamputacija predstavlja svesno ili nesvesno odstranjivanje delova tela ili nekih mentalnih funkcija iz upotrebe. Tehnologije predstavljaju samoamputaciju naših organa. Svaki amputirani organ postaje zatvoren. U tom smislu, ako se menjaju perceptivni organi, menjaju se i predmeti opažanja. Svaki novi produžetak, po Makluanu, zahteva uspostavljanje nove ravnoteže među ostalim organima. U tom smislu u ubrzanom tehnološkom kretanju mora da se desi ujednačeno podizanje temperatura između tehnoloških novina i osvešćenja našeg nesvesnog. Rešenje problema je u konstantnoj priči o efektima medija. Makluan je ukazao upravo i na ovu opasnost medija, na opasnost u kojoj naše svesno postaje nesvesno, jer ga zamenjuje tehnologija. Internet predstavlja rekonceptualizaciju društvene i kulturološke komunikacije. Konzumiranje i recepcija medijskih sadržaja je sa jedne strane demokratizovana i individualizovana, ali isto tako tim konzumiranjem sadržaja možete biti i kontrolisani preko Interneta.
Amra Letifić: Mora da se desi ujednačeno podizanje temperatura između tehnoloških novina i osvešćenja našeg nesvesnog
POLITIKA: Dajte primer, recimo, u Srbiji.
Milena Dragićević-Šešić: Najrelevantniji primer manipulacije jeste govor mržnje koji se razvija na Internetu. Pričamo o Internetu kao o kreativnom demokratskom sredstvu, o urbanoj omladini, a kad krenete na „Fejsbuk” i neke druge stranice i platforme, zapljusne vas takav govor mržnje, sa takvim poluinformacijama, da me je sramota i da citiram, i time pothranjujemo tu vrstu govora mržnje. Recimo, protiv drugih nacija u našem okruženju, Crnogoraca, Makedonaca... O tome se daju nešto kao činjenice, što u stvari i nisu činjenice, ali se tako plasiraju. Na primer, kako su i na koji način fudbalski navijači svuda u svetu tako dobro organizovani, kako se ideja i slika Karadžića može da pojavi na fudbalskom stadionu u Slovačkoj gde se to najmanje očekuje?
Pa, upravo tako što se kroz te internet platforme jezik mržnje lako širi jer udara na neke ljudske emocije. Recimo, na antiamerikanizam: naše nacionalno osećanje najbolje će se iskazati time što ćemo se predstaviti kao antiamerikanci, bilo da smo češki desničari, slovački desničari, rumunski ili srpski, tu ćemo se naći fantastično i razmenjivati tako strašnu argumentaciju. Onda će se još neko uključiti u te razgovore, pa će navesti koliko su ljudi Amerikanci pobili u Vijetnamu i Iraku. To deluje emotivno zastrašujuće na mlade koji to čitaju. I antisemitizam se širi Internetom.
Sanja Domazet: Sve što je afektivno na Internetu doživljava svoju ekspanziju. Nekada smo morali veoma ozbiljno da se organizujemo da bismo napravili neku grupaciju, partiju ili grupu istomišljenika, da zakazujemo sastanke, da okrećemo telefone, a sada je dovoljan jedan klik mišem i istog sekunda napravimo grupu koja mrzi toga i toga, ili je protiv ovoga i ovoga. Meni se ne dogodi da prolunjam Internetom, a da ne pronađem bar dve nove grupe koje su se okrenule protiv određene ličnosti, bilo da je to novi protivnik Novaka Đokovića u nekom polufinalu ili finalu, ili neko drugi.
Nešto od toga može čak biti duhovito, ali, u suštini je govor mržnje. To ide daleko dublje i odnosi se i na političke partije i na stvarnost. Jednostavno, postoji velika opasnost od površnosti za one koji su nevični u upotrebi novih tehnologija. Oni gotovo bez ikakvog kritičkog stava ulaze u određene stvari i ne znajući u šta su ušli. Internet jeste ogromna prednost, jedna mogućnost, a s druge strane je ogroman atak na čovekovu privatnost. Zbog njega se razvode brakovi, to je novo u pravnom sistemu: nikada se nije događalo da zbog jednog i-mejla ili SMS-a propadaju brakovi.
Stanko Crnobrnja: To je masovna pojava. Ima udruženje u Indiji koje zabranjuje ženama korišćenje SMS-a.
Sanja Domazet: Više niko nema jedan "Fejsbuk", profil nego po 3,4. Jedan je onaj realan gde se neko zove kako se zove, a drugi je onaj na kome traži ono što mu je najneophodnije, da li je to droga, žene, novac, posao
Sanja Domazet: Imam utisak da se sve to dogodilo vrlo čudno. Pomenuli smo advertajzing. On je zaista našao svoje mesto na Internetu, i to ogromno, ali na najmanje atraktivnom mestu. On je uvek sa neke desne strane koja je najmanje atraktivna. Međutim, bez obzira na sve, ogromni su oglašivači. Sada imamo potpuno nov fenomen, svi vam nude rasprodaje preko Interneta. To niko nije mogao da zamisli pre pola godine, ali se događa. To je ogroman promet. Zamislite, neko nema promet u restoranu, dođe do vaše internet adrese i vi svakog jutra dobijate ponudu tog restorana, ako hoćete koktel, tri puta jeftinije, ako hoćete ručak, dva puta jeftinije, ako hoćete masažu... Sada to ide vrlo daleko, ali još ne dovoljno daleko, i tu se Makluanova vizija ostvaruje.
POLITIKA: To je atak na privatnost, ali i svojevrstan i-mejl teror?
Sanja Domazet: Kako da nije atak! Najapsurdnije je kada su se dopisivali čovek i žena, godinu dana neprekidno, tajno. On je dao pogrešnu adresu, na „Fejsbuku”, ona je dala pogrešnu, jadali se jedno drugom, spojili se i kada su se sreli, on vidi svoju ženu, ona svog muža i naravno istog sekunda su se razveli. Dakle, tehnologija ima neverovatne posledice, čak i te ekonomske, i pravne, gde se ljudi zbog toga i razvode. Sada „Fortuna” nije nimalo popularna, jer je „Fejsbuk” preuzeo njenu ulogu. Zatim, umnožavanje identiteta. Više niko nema jedan „Fejsbuk”, nego po tri-četiri. Jedan je onaj realan gde se neko zove kako se zove, a drugi je onaj na kome traži ono što mu je najneophodnije, da li je to droga, žene, novac, posao. I s treće strane, postoji onaj ekonomski gde vas pozivaju da se umrežite u one poslovne mreže, tako da je ta mreža i umrežavanje vrlo vešta igra reči. Ta mreža je vrlo opasna, jer, ili ste lovina ili lovac. Ako sedite za određenim stolom i ne znate ko je lovina, vi ste. Prema tome, na Internetu ako ne znamo ko je lovina – mi smo, to znajte.
Stanko Crnobrnja: Ovo što ste sada pomenuli o afektu i jednoj dugo očekivanoj zoni gde afekat može slobodno da se prikaže, jeste ta totalno demokratska zona Interneta, gde postoji niz primera o ekstremističkim nastupima na Internetu. Ali afekat je bio šezdesetih godina proteran iz teorija, proteran iz škola, proteran iz nauke, i vi ste imali 40 godina jednu sušu afekta. Afekta kao doktrine, kao filozofije života. I onda imate jednog Makluana koji je sav u jednom afektu, i on kaže: „The business of advertising is advertising”. Znači, oni su stalno svesni da sami reklamiraju sav taj biznis, to je jedno specifično umnožavanje afektivnih ciljeva koji su tu da ljudima pruže nove identitete. I sve to možemo da posmatramo na primeru uvođenja novih medija u određene sredine. Sada smo jedna granična zona, prilično divlja, koja je prošla kroz prilično krvoločne ratove, gde imamo jednu novu generaciju koja se sajberizuje munjevito, koja prelazi na nove medije i stiče nove identitete, multipliidentitete, znači više identiteta.
Malopre ste pitali, šta je najveća opasnost. To je cenzura Interneta. Američkoj civilizaciji možemo da zahvalimo za jednu veliku stvar – Internet, zato što su ga dali besplatno celoj planeti na slobodno korišćenje. I imate nastup Hilari Klinton pre četiri godine, pre „Vikiliksa”, gde brani slobodu Interneta.
Stanko Crnobrnja
Sanja Domazet: Ali pazite, najstrašnije od toga jeste to što je Internet prvi preneo vezu Bila Klintona sa Monikom Levinski. Čak ni Makluan nije mogao da predvidi da će Internet jednog dana, odmah nakon što se to desilo, prenositi detalje o jednoj haljini, zamrznutoj nakon poznatog događaja u Ovalnom kabinetu, i biti najposećeniji toga dana...
Stanko Crnobrnja: Kada se jednom probiju te granice u medijima, teško je vratiti se.
Sanja Domazet: ...Tako da Hilari Klinton hvali medij koji je razorio njen brak. To je najstrašnije.
Milena Dragićević-Šešić: Klinton je slavan, morate biti vezani za slavnog, i zamrzavate svojih pet minuta slave, kao što je Monika Levinski zamrzla svoju haljinu u zamrzivaču.
Stanko Crnobrnja: To je lova i slava, između je znak jednakosti. To je američki san.
Sanja Domazet: Lova je vrlo blisko američkom „lav”. I kod nas lova i ljubav idu zajedno.
Stanko Crnobrnja: Opet bih citirao Makluana, kao pedagoga i kao čoveka koji je najjasnije počeo da govori o efektima novih medija, ali i o obrazovanju i strukturi obrazovanja. On kaže: „Svako ko pokušava da napravi oštru razliku između obrazovanja i zabave, ne zna ništa ni o jednom ni o drugom”.
Milena Dragićević-Šešić: Cenzura je ključno pitanje, zato što imamo strahovit privid slobode. Znači, imamo osećanje da je sve moguće, a u stvari, to je opasno. Razgovarala sam sa kolegama iz Poljske, oni kažu da je super to kada znaš da je cenzura, daš tekst na cenzuru, cenzura odbije. Mnogo je gora situacija kada te teraju da se sama cenzurišeš, i za to postoje suptilni vidovi cenzure, pa vremenom i zaboraviš da se autocenzurišeš.
Internet je na prvi pogled potpuno slobodan, a svi znamo ne da nije, nego se u pojedinim zemljama kontroliše sve. Sećam se svog putovanja u Kinu, nas su stavili u jednu veliku sobu gde je bilo stotine kompjutera i na svakom je bio vebsajt date škole. Pomislim, glupo je sad da prepisujem veb adresu, na kineskom, hajde da je pošaljem sebi. Ali me i-mejl sistem odbije.
Prilazi student zadužen za mene i kaže: „Vi, izgleda, hoćete da koristite međunarodni internet. U našoj školi je kineski internet a kod kuće imam međunarodni”. Odustala sam od slanja. Međutim, posle dve godine, već je u Kini bio međunarodni internet, ali sa cenzurom određenih reči. Oni su tada, 2002, imali samo kineski internet, 2005. student je mislio da imaju svetski internet, a nisu ga imali. Šta je bolje, da zna tačno da je limitiran, ili da ima privid slobode, kao što mi imamo privid slobode, jer mislimo da nas niko ne kontroliše, a u stvari svi znamo da postoje razni načini kako se i šta se skida sa Interneta i šta se dodaje tako da i tu upravlja novac.
Sanja Domazet: Ima jedna zanimljiva stvar koju niko nije mogao da predvidi. U momentima krize, sada ove nove, koja je počela u Tunisu, prva stvar, po kojoj sam ja, kao novinar, znala da će doći do revolucije, bila je ta što nije bilo Interneta. A onda sam kasnije proveravala u kojoj će zemlji nastati pobune, tako što sam pitala kolege: imate li Internet ili ne. I kada vidim da se ne javljaju, da je Internet prekinut, to mi je prvi znak da će tamo krenuti revolucije. Kao što kada štampani mediji prestanu da pišu o knjigama, ili o kulturi, to je prvi znak da su u ozbiljnoj krizi. A kada se ukine kulturna rubrika u štampanim medijima, brojte dane koliko će još taj štampani medij postojati! To je zakonitost koju još nigde nisam pročitala, ali sam više puta videla u praksi. S elektronskim medijima to nije slučaj, zato što se tu kultura zaista integrisala u zabavu toliko, da je došlo do potpune manipulacije, čak i na našoj zvaničnoj televiziji. Ozbiljnih, skrupuloznih emisija o kulturi gotovo da nema. Ima ih, ali u lutajućim terminima.
Milena Dragićević-Šešić: Ima ih, ali činjenica da su stavljene na Drugi, paralelni program ukazuje na vrednovanje toga.
......
Makluan i njegove metafore
Herbert Maršal Makluan, (21.06.1911. – 31.12.1980) bio je kanadski filozof, naučnik, univerzitetski profesor, retoričar, književni kritičar, i teoretičar komunikacija. Kao sledbenik još jednog, veoma važnog teoretičara medija, iz Kanade, Harolda Inisa, Maršal Makluan stvorio je delo koje, danas, važi za kamen temeljac u izučavanju teorije medija, uz to što nudi i veliki broj praktičnih, primenjivih, rešenja za reklamnu i TV industriju.
Makluan je svetski poznat po dve „parole“. Jedna glasi „medij je poruka“ a druga „globalno selo“. Obe parole, na jezgrovit i popularan način, definišu dejstvo i posledice dejstva elektronskih sredstava masovnog komuniciranja na savremeno društvo. Mrežne tehnologije, i Internet, Makluan je predvideo skoro 30 godina pre nego što su se one i pojavile. O medijima, Makluan je govorio mnogo, i kontreverzno.
Između ostalog i sledeće: „Štamparska presa, kumpjuter, televizor, nisu samo mašine koje prikazuju informacije. One su metafore kroz koje mi konceptualno spoznajemo samu stvarnost, na ovaj ili onaj način. Realni svet, ove mašine, za nas klasifikuju, postavljaju u sekvence, uokviruju, uvećavaju, umanjuju i argumentovano objašnjavaju. Kroz ove medijske metafore mi ne vidimo svet onakvim kakav on jeste. Mi svet vidimo onakvim kakvi su naši sistemi kodiranja.
Tolika je moć oblikovane, formirane informacije.“
Kraj u idućem broju Kulturnog dodatka
K.D.
objavljeno: 25.06.2011.
