Izvor: Blic, 26.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Princip trajanja
Princip trajanja
U Novom Sadu, u Kulturnom centru, ima odličan džez ovih dana. Pre izvesnog vremena sviralo se i u Sarajevu i u Skopju. I Beograd je nekad imao džez-festival.
Ovih nekoliko činjenica ne govore, naizgled, mnogo. Pogleda li se pažljivije, videće se nekoliko fenomena. Najpre, Beograd više nema pravi, veliki džez-festival, kakav je postojao sedamdestih godina, a nema – ili, bar, nema dovoljno prepoznatljiv – letnji muzički festival poput onih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz devedesetih koji su, istina, umeli da spoje nespojivo, recimo kubansku salsu i 'Kronos kvartet', ali su, uprkos svemu, donosili potrebnu razliku u ondašnji kulturni život.
Ne radi se, uostalom, samo o džezu, nit samo o festivalima. Nedavno je jedan vrlo uspešan poslenik izrazio svoje nezadovoljstvo 'festivalskim načinom mišljenja'. Sedmodnevna geta u koja se spakuje nekoliko sasvim raznorodnih izvođača nikako ne predstavljaju dobar način za ozbiljno selektiranje vrhunskih izvođačkih ili drugih vrednosti. Festival, to je nešto što ima strogu selekciju, a prema ranije utvrđenim kriterijumima. Redovna gostovanja, raspoređena tokom sezone, ne mogu se, međutim, zameniti. O tome je govorio čovek koji se uporno trudi da princip trajanja ozvaniči kao dominatnu kulturnu formu.
Svet je, naprosto, postao brži nego što je bio u vreme blago totalitarnog socijalizma 'sa ljudskim licem', sedamdestih. Što je vredelo tada, ne vredi u dvadesetprvom veku. Nije rđavo razmišljati o tome, u ovo prelazno vreme. Strategije ne nastaju u blagostanju, nego kao svetla mogućnost u teškim časovima.
Stari dobri andergraund
Konor Mekfirson - 'Brana', režija Milica Kralj, produkcija
'Atelje 212'
Sve u vezi sa predstavom 'Brana', najnovijeg 'Ateljeovog' uspešnog projekta, jeste prevratničko, pri čemu se ovaj veliki obrt sastoji u vraćanju loptice tamo gde je ona i bila.
Predstava 'Brana' ima karakter andergraund projekta i u prvi plan iznosi na videlo priču o malim ljudima i njihovim velikim životima. Staro koje je sada novo sastoji se, naime, u tome što je rediteljka Milica Kralj do najsitnijih detalja razradila i promislila svaku scenu ponaosob i potom ih povezala suptilnošću. Na taj način, ona je omogućila da se petoro sjajnih glumaca razmahne do krajnjih granica i da pri tom nijednog trenutka ne bude prepušteno sebi. Baš kao što je nekada bio običaj u ovom pozorištu.
Savremeni irski komad 'Brana' posvećen je trojici stalnih posetilaca jedne kafane i njenom vlasniku, koji čine društvance iz kraja, obnevidelih od svoje izlovanosti. Svakodnevnim druženjem oni su razvili savršenu mapu kretnji, prinudnih radnji i običaja svoje zatvorenosti koja je postala njihov život. Zbog toga će pojava stranca, pri tom žene, u njihove redove dovesti do tektonskog poremećaja prve vrste.
U scenskoj interpretaciji ovog savremenog irskog komada, Vlastimir - Đuza Stojiljković je svojim nesumnjivim šarmom učinio vidljivom nemoć svog junaka da se otkine od mesta svoje tuge, dok je Petar Kralj to mesto, zatvoreno za sve, svojom igrom uzdigao na nivo privlačnosti. Poseban šarm toj lepezi nastranih samotnjaka učitava Tihomir Stanić ulogom nesigurnog sveznalice, još jednog junaka koje diskretni Branislav Zeremski u ulozi barmena, nežno i bespogovorno, privija u naručje svog šanka. Kada se ovoj ekipi gubitnika, nočekivano, pridruži došljakinja, koju Dara Džokić brani sa velikom dozom neposredne iskrenosti, publika ostaje bez šanse da ne poveruje da su svi oni u pravu kada veruju u svoje mračne i onostrane priče. I da ne uživaju u svetu koji su sami smislili.
P.S. U tekstu o predstavi 'Krila od olova' BDP-a greškom je izostavljeno da je u njoj ulogu Hansa veoma uspešno odigrao Pavle Pekić.
