Izvor: B92, 19.Okt.2013, 19:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Princip": Komad sa snažnim pečatom
Tako kako je Mihal Zadara, u bečkom Šaušpilhausu (Schauspielhaus), režirao novi dramski komad Biljane Srbljanović “Mali mi je ovaj grob”, poželeo bi svaki dramski pisac za prvo izvođenje svake svoje drame. Kao i u orkestarskoj interpretaciji muzičkog komada, ima, naime, desetina i stotina načina da se jedno dramsko delo interpretira dobro, a samo jedan da to bude rđavo. Za valjanu interpretaciju neophodno je da interpretator bude nadahnut samim delom, a zatim koncentrisan i sposoban >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da izvođenjem nadahne druge.
Biljana Srbljanović - „Mali mi je ovaj grob“, drama u dva dela
Izdavač: Samizdat B92
Edicija "Busola", knjiga 82
beletristika, 2013, F: 20 cm, S: 158, meki povez
latinica, ISBN 978-86-7963-384-2
cena 486,00 dinara (sa PDV-om)
Novu knjigu možete poručiti ovde.
Princip (mali mi je ovaj grob)
tekst: Biljana Srbljanović
režija: Mihal Zadara
Šaušpilhaus, Beč
Interpretacija je uvek individualni pečat interpretatora, jer je njegov lični doživljaj. Tačnije, dramsko i muzičko delo i nema svog dejstva bez interpretacije. Na svetskoj premijeri u Beču, drama koja se tu izvodi pod proširenim naslovom “Princip (mali mi je ovaj grob)”, obeležena je snažnim pečatom svojih interpretatora. Sila tog komada, njegova vrlina, ostala bi nevidljiva bez njihove interpretacije, kao da je i nema. Tako je to u pozorištu.
S obzirom na to da je posredi kolektivno delo, krucijalno važno za interpretaciju jeste ono što nazivamo ansamblom – zajedničkim zdušnim izvođenjem. Francuska reč ensemble, u pozorištu na nemačkom govornom području ima presudno značenje. Ona se nalazi i u nazivu Brehtovog Berliner Ensemble, i u ideji brehtovskog dijalektičkog pozorišta – kao teatra koji, još od vremena Lesinga pa sve do Hajnera Milera, i od Hajnera Milera do Georga Taborija i Tomasa Bernharda, ima da bude i estetski užitak i politički efekat, i igra i rad – atelje i agora, laboratorija i areopag.
Petoro mladih glumaca na bini Šaušpilhausa, u scenografiji prema ideji samog reditelja, igra kao jedno jedinstveno petostruko biće, mitsko i istorijsko. Očaravajuće je gledati kako svako od njih, ponaosob, pokretom, gestom, mimom ili unutrašnjim, duševnim nabojem, koji se ukazuje u očima, reaguje na postupanje onog drugog na kojem je, u tom trenutku, glavni akcenat u radnji na sceni. Taj neprestani somatski dijalog teče sinhrono s verbalnim dijalogom, kao jedinstveni rukopis, kao jedinstvena telesna partitura za hor, a to je ono što nazivamo stilom.
Dakle, do stila se isključivo dospeva. Od stila se, naime, ne može poći kao od nekakvog zadatog okvira koji nameće pravila igre i politike dramskog komada, kako o tome sudi palanačka svest. Stil se rađa iz mukotrpne odbrane ideje slobode i iskušavanja novih, još neispitanih oblika igre na sceni. Stil je uvek, i paradoksalno, sasvim nova tradicija, i ne može se kopirati.
Na početku svoje obećavajuće karijere, tridesetsedmogodišnji Zadara, poput nekakvog starog majstora koji je već sit priznanja a stalo mu je samo do dela na kojem trenutno radi, stvorio je predstavu koja ničim ne zasenjuje, ali se ne može zaboraviti. Njegov ansambl ostvario je celovito i neprobojno osećanje lepote, kao čisto darovanje sa scene, a to je i ideja i ideologija, politika njegove originalne interpretacije komada Biljane Srbljanović – duh same te drame.
Usred Beča, reditelj je ovaj komad mogao interpretirati i kao osudu ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda, osuđujući velikosrpsku ideju koja se proteže kroz čitav dvadeseti vek. Takođe, mogao je interpretaciju zasnovati na ideji jugoslovenstva i ubistvo nadvojvode tumačiti kao oslobodilački čin. Međutim, svoju interpretaciju, on je zasnovao na samoj biti bića ovog atentata – na, danas neponovljivoj, manifestaciji mladosti kakva je istorijski oličena u Sarajevu, pod signifikativnim nazivom Mlada Bosna.
Za reditelja, za njegov ansambl, ali i za publiku njihove predstave, ova mladost je revolucionarna, a njena revolucionarnost – čedna, jer je mladost, neiskusna, uvek nevina. S druge strane, revolucionarnost je uvek mladost. Niko to nije bolje uočio od Henrika Ibzena, oca modernog (političkog/društveno angažovanog) teatra, naročito jasno u komadu “Rosmersholm”.
Pitanja o tome da li je ubistvo F. Ferdinanda teroristički nazadan ili oslobodilački akt, da li je tu ključni ideološki faktor ideja jugoslovenskog ujedinjenja (koja ima odlike ideje o evropskoj zajednici naroda) ili, pak, ideja velikosrpske dominacije, ostala su vidljiva u ovoj predstavi kao pitanja na koja odgovore svako od gledalaca daje prema svojim uverenjima, nezavisno od same predstave čije je središte, zapravo, neponovljiva lepota revolucionarne mladosti, koja ne preza ni od toga da se samoubilački žrtvuje zarad ideala, a njen krvavi čin abolira njeno neiskustvo – i to ne pred zakonom, nego isključivo pred ovom publikom u Šaušpilhausu. To je privilegija te publike, to ekstraordinarno iskustvo, iskustvo i odgovornost alternativnog areopaga. Ali, to nije sve. Neiskustvo pripadnika Mlade Bosne, ovde se nužno tumači i kao osuda istorijski nagomilanog rđavog iskustva čovečanstva, koje je jedne ljude drugima nametnulo kao nadvojvode, gospodu i gospodare.
Stoga se, do drugog dela predstave, do zakonske osude atentatora, sve na sceni odvija u tesnoj beloj sobi, na čijim se zidovima projektuju natpisi, istorijske fotografije ili delovi enterijera, poput one garaže, fotografisane tu negde pre nekoliko dana, u kojoj se tajno sastaju Apis i Danilo Ilić. Mlada Bosna stupa ovde iz sveta nevinog, ali i iz sveta zagrobnog, iz čiste beline, jer su njeni članovi, svojim požrtvovanim činom, osudili sebe da nikad ne dožive zrelost i da ne uđu u svet činovnika te zrelosti.
Martin Fišer kao Gavrilo Princip, Zimon Zagerman kao Nedeljko Čabrinović, Gideon Maoc kao Danilo Ilić, Nikola Kirš kao Ljubica Ilić, čak i Florijan fon Mantojfel kao Dragutin Dimitrijević Apis, tumačili su svoje likove duhovito, izuzetno ih simpatišući, postigavši pri tom, s minimumom šminke, uverljivu fizičku sličnost s njima. Ta simpatija prema likovima u kojima, na jedan humoran način, kipi život preko tesnog, sebi nametnutog, asketskog okvira revolucionarnog žrtvovanja, prenosi se s glumaca na publiku toliko snažno da će, u drugom delu predstave, kad se pred njom ukaže, bronzano obojeni, zid zastrašujućeg zatvora, u kojem se krajnje neljudski postupa prema osuđenicima, ta ista publika, koju su do maločas veselili detinjasti ispadi atentatora, s njima sada, dok im mlado, prikovano telo truli, duboko saosećati.
U tom i takvom humoru i sažaljenju, uskrsava ovde ono jedinstveno, a među iskusnim i zrelim ljudima inače zaboravljeno, osećanje da je, “po dubljoj logici životnoga kontrapunkta”, čestito da mladost bude revolucionarna, iako joj se za protivpravna dela mora suditi. To osećanje je tragično. O njemu i iz njega jeste ova predstava.
