Izvor: Blic, 14.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Primeri
Primeri
Televizija, suprotno opštem mišljenju i kontinuiranim naporima da i preostalu manjinu uveri u suprotno, predano i marljivo služi stvaranju i negovanju predrasuda. Prošle nedelje, pored školski očiglednog primera – u vezi sa incidentom na tribini u Novom Sadu – kako se, u situaciji gde nevinih nema, neodgovornim, senzacionalistilčkim manevrisanjem, akteri, bez razmišljanja o mogućim posledicama, označavaju isključivo crnom i belom bojom, bilo je i sasvim suprotnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << primera. Izdvojio se, ipak, primer Dejana Milosavljevića, amaterskog prvaka sveta u kik boksu, koji je u petak uveče gostovao u trenutno možda najrelevantnijem domaćem tok šou programu 'Timofejev” (B92).
Šta god da ste mislili o kik bokserima i tom sportu, kakve god prizvuke da ste vezivali za ljude koji sebe svesno i voljno stavljaju u ekstremnu, mada, istini za volju, simbolički neobično upotrebljivu situaciju u kojoj su levica i desnica podjednako važne i, svesne cilja, bez problema sarađuju, posle njegovog nastupa morali ste makar modifikovati stav. G. Milosavljević je, naime, demonstrirao vrstu komunikacije koja predstavlja kombinaciju inteligencije, odvažnosti i uljudnosti kakva se u medijima sve ređe može sresti.
Poentirao je više puta, ali bi se kao vrhunci nastupa mogli izdvojiti poziv ostalim prisutnim gostima 'g. Bajagiću i g. Kasi” da 17. decembra dođu na njegov meč za titulu profesionalnog prvaka sveta u zeminsku halu 'Pinki” i odgovor na pitanje gledalaca u vezi sa nasleđem 5. oktobra: 'Bio sam tog dana ispred Skupštine, bio sam ispred Televizije... mislim da nisam kompetentan da odgovorim na takvo pitanje”.
Skrivene knjige
Bio je sajam knjiga u Beogradu, ogromna poseta, hiljade novih naslova, najzad nešto radosti za novinske izveštače kojima je sigurno već muka da od sive kulturne svsakidašnjice stvaraju događaje za pamćenje i nezaborav. Pošto nisam bio u zemlji, desetak dana posle Sajma sam krenuo u potragu za autorima koje redovno pratim. Obišao sam sedam naših najboljih knjižara (više ih nema, na žalost) i tražio sedam naslova (pomenuću neke autore: Kiš, Nabokov, Kolakovski, Rajh Ranicki, Ugrešić). Nijednu od traženih knjiga nisam našao. Knjižari su me gledali 'belo' (neki 'crno', ako shvatate šta hoću da kažem). Ponegde su preturali po kompjuteru. Jedan prodavac me je pitao odakle mi ideja da tražim baš te naslove, a kad sam pomenuo novine, dobio sam dostojan odgovor: i vi verujete novinama?
Odmah da kažem, nisu knjižari krivi. Već dvadesetak godina mi nemamo organizovanu distribuciju knjige, tako da izdavači sami obilaze knjižare i iz bisaga vade po koji primerak. Sada su propustili sjajan marketinški trenutak kad su kulturne rubrike danima zasipale javnost važnim vestima o novim knjigama. U jednoj knjižari naleteo sam na izdavača jedne od traženih knjiga. Saa ogorčenjem mi je rekao: najradije nikom od knjižara ne bih isporučio nijednu knjigu, jer niko ne vraća novac izdavaču posle prodaje. Došao sam do dveju adresa i pouzećem naručio knjigu. Veliki intelektualac i pouzdani svedok 20. veka Oto Bihalji Merin mi je jednom pričao da je Nolit uoči Drugog svetskog rata tako širio naprednu knjigu u vreme diktature. Došli smo na isto. Onima koji traže knjigu valja zagorčati život, valjda će je posle više ceniti. Treći milenijum u beogradskoj nahiji.
.jpg)
