Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijateljstva, strasti i ljubavi velikih pisaca
Nikolaj Gogolj imao je samo jednu želju – da prijateljuje s Puškinom. Brodski je Odnu posvetio esej „Pokloniti se senci” gde piše da su mesecima u Rusiji u njemu odzvanjali Odnovi stihovi da „vreme štuje jezik”. Andrić i Crnjanski, nalazeći se na raznim krajevima sveta, razmenjivali su epistole.
„Sličan se sličnom raduje”, latinska je poslovica. Iako se obično misli da pisci jedni drugima ne mogu bitiprijatelji,jer među njima uvek vlada tiha ili otvorena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kompeticija, empirija pokazuje drugačije. Pisci, veoma često, imaju prijatelje najčešće među sebi sličnima – spisateljima. Godinama je jedina želja Josifa Brodskog bila da bude bliskiji čoveku koga je smatrao najvećim umom XX veka: Vistanu Hjuu Odnu. Dok je živeo u Rusiji, Brodski je smatrao da je ta želja potpuno uzaludna,ne samo zato što se rodio u Rusiji i ruskom jeziku (za koga se nadao da ga se nikada neće odreći,kao ni ruski jezik njega), već i zbog intelekta tog pesnika, kome, po mišljenju Brodskog, niko nije bio ravan.Brodski je Odnu posvetio esej „Pokloniti se senci” gde piše da su mesecima u Rusiji u njemu odzvanjaliOdnovi stihovi da „vreme štuje jezik” i da „gde se misao optužuje i osećanje ismeva, veruj svome bolu...”Tada Brodski još uvek ništa nije znao o Odnovom životu, ni o Odnovoj homoseksualnosti,kao ni o njegovom braku sa Erikom Man...Pa ipak, Odn i Brodski su se upoznali i prijateljevali dana šestogjuna 1972.Četrdesetosam sati pošto je Brodski prinudno napustio Rusiju, stajao je ispred Odnovog letnjikovca u seocu Kiršesten u severnoj Austriji.
Dimni trag uplakanih žena
Pred Brodskim je stajao „kršan čovek, koji se jako znojio, u crvenoj košulji sa širokim tregerima, sa sakoom preko ruke i hrpom knjiga ispod miške”. Bio je to Odn ispred koga su bile još dve godine života. Brodski se seća Odnovih rečenica:„Ne bih voleo da živim pod istim krovom sa Dostojevskim” i „Najbolji ruski pisac je Čehov, jer je on jedini od vas koji je imao zdrav razum”. Roberta Lovela Odn nije voleo i kratko je objasnio Brodskom: „Ne volim muškarce koji za sobom ostavljaju dimni trag uplakanih žena”. Odn i Stiven Spender, veliki engleski pesnik, bili su najbliži prijatelji Brodskom. Za Spendera su Brodskog vezivale godine dugog i toplog prijateljstva. U trenutku Spenderove smrti, Brodski je dojurio iz Njujorka u London, da prijatelju oda poslednju počast. Engleski carinik ga je upitao:„Koji je razlog vašeg dolaska u Englesku? Posao ili zadovoljstvo?” „Gde biste smestili sahranu?”, odgovorio je Brodski na carinskoj kontroli. No, nekoliko meseci kasnije i sam Brodski više neće biti živ.
U Rusiji pisci nikada nisu prestajali da se druže. Nikolaj Gogolj imao je samo jednu želju – da prijateljuje s Puškinom. Puškin je bio vrlo izbirljiv kada su prijateljstva u pitanju i Gogolj se nije mnogo nadao da će se ikada približiti ovom velikom stvaraocu. Puškin je bio stariji od Gogolja jednu deceniju i susreli su se kad je Puškinu bilo više od trideset, a Gogolju nešto više od dvadeset godina. Njihovo prijateljstvo počelo je onih dana kada se Puškin oženio, malčice uozbiljio, manuo se noćnog života i beskrajnih sedeljki i počeo ozbiljno da se posvećuje književnom, pre svega proznom radu. Dva ili tri čoveka su se u to vreme mogla pohvaliti da su prijatelji sa Puškinom, a Gogolj, poreklom iz osiromašene plemićke porodice, jedva da je verovao da mu je Puškin toliko naklonjen. No, Puškin je bio oduševljen Gogoljevim darom. Jednom prilikom, Gogolj mu se žalio na stvaralačku krizu i na to kako nema o čemu da piše. Puškin mu je dao dve ideje. Tako su nastali „Revizor” i „Mrtve duše”, možda najlepši rezultat u istoriji književnosti proistekao iz razgovora dva prijatelja.
Iako su u isto vreme u Rusiji stasavale dve velike pesnikinje, Ahmatova i Cvetajeva, između njih nije postojao izraženi rivalitet. Kada se po Moskvi, tokom Oktobarske revolucije,proneo glas da je Ahmatova pogubljena, Cvetajeva joj se odmah obraća pismom, duboko zabrinuta. U starosti, Ahmatova se družila sa Brodskim. Imala je daču u prirodi i tu ju je Brodski redovno posećivao. Ahmatova se čudila: „Josife, dolazite redovno, a ne volite moje stihove, znam da ne volite?”No, Brodski je voleo Ahmatovu ne samo kao pesnikinju već i kao jedinstvenu ličnost. „Dvesta grama votke moja je mera”, govorila je Ahmatova sipajući piće Brodskom i sebi i počinjući jedan od onih dugih razgovora o burnoj, teškoj prošlosti. Ahmatova je prijateljevala sa Nadeždom Mandeljštam, suprugom Osipa Mandeljštama. Sam Osip Mandeljštam bio jenajpre prijatelj sa Cvetajevom, čija su sva prijateljstva brzo sazrevala u strast i ljubav – najčešće samo u epistolama, na papiru. No, Nadežda Mandeljštam Cvetajevu i njeno prijateljevanje se njenimsuprugom nikada nije osuđivala.„Dobro je da se družio sa Marinom pre mene, ona ga je za mene pripremila”.
Kiš i Pekić
Spisak prijatelja same Cvetajeve dovoljno je dug za jedan obiman roman. Čuvene su njene prepiske sa Pasternakom i Rilkeom, drugovanje u emigraciji u Berlinu sa pesnikom Andrejem Belim, vesela leta provedena u Rusiji u Koktebelju sa pesnikom Maksimilijanom Vološinom, drugovanja sa Kuzminom...No, sama Cvetajeva bila je poput vihora. Išla je uvek „protiv struje” i u prijateljstvima bila dosledna i duboka. Prvi laureat Nobelove nagrade za književnost u Rusiji, Ivan Bunjin, nije uspeo da se složi sa njom. No, Vera Bunjina, njegova supruga, godinama je bila bliska prijateljica sa velikom pesnikinjom. Iako Bunjin i Cvetajeva jedvada su i govorili, on je uvek pitao suprugu:„Veročka, treba li šta Marini?” Sama Cvetajeva je često odbijala pisce od sebe upravo svojim otvorenim, snažnim, emotivnim nastupom. Pa ipak, i kada su se veze razvezivale, ona je molila sada već bivšeg ljubavnog prijatelja da joj uvek javi gde se nalazi. „Zašto?”, pitao je zbunjeni pesnik. „Zato što ako si živ, znači da si moj”, odgovarala je kratko Cvetajeva, koja je u jednom pismu napisala:„Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena”. I Bogjoj nije sudio. Ali joj je presudio surovi dvadeseti vek, njenom rukom, u Koktebelju 1941.Do danas sene zna mesto na kome počiva Marina Cvetajeva.
Prijateljstva srpskih pisaca brojna su i posebna. Andrić i Crnjanski, nalazeći se na raznim krajevima sveta, razmenjivali su epistole. U jednom kratkom pismu, očajan Crnjanski kaže Andriću:„Mene će ubiti ili supruga ili tašta. Niko treći”. Sam Andrić, uvek staložen i uzdržan, družio se i sa mlađim piscima od sebe. Poznato je da je često sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom išao na ručak. Uvek tih,štedljiv na rečima, uvek gospodin, redovno je sve račune za stolom diskretno izmirivao. Tako da je priču o Andrićevoj škrtosti izmislila opaka srpska čaršija. Veliki su i dugogodišnji prijatelji bili Danilo Kiš i Borislav Pekić. U jednom razgovoru, koga se sećao Pekić, neko od njih dvojice (Pekić nije želeo da kaže ko), postavio je pitanje:„Zbog čega nam se uvek u životu dešava drugačije od onoga što smo planirali?”. Drugi sagovornik je uzvratio:„Možda je baš to – život”. Milorad Pavićtvrdio je da su, kada je stigla slava, sva njegova prijateljstva bila završena.„Probudiš se ujutru slavan i bez prijatelja”, govorio je. „Imate prijatelje”, ubeđivala ga je potpisnica ovih redova. „Nove, da, ali oni stari, sa kojima sam drugovao decenijama, sve dok nisam postao poznat, zauvek su otišli”. Nisam smela da potvrdim ovu rečenicu koja je bila istinita u meri u kojoj je bila bolna.
Sanja Domazet
objavljeno: 10.07.2010.
