Izvor: Politika, 21.Jul.2010, 14:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prihvatanje onoga što je bilo
Konferencija o komunizmu II, održana je nedavno u pozorištu Folksbine (Volksbuhne) u Berlinu, u organizaciji dvojice filozofa, Alena Badjua (Alain Badiou) i Slavoja Žižeka
U Folksbineu, eksperimentalnom teatru, smeštenom u nekadašnjem istočnom Berlinu i jednoj od najvećih aktuelnih svetskih pozorišnih laboratorija, (u programskoj koncepciji nepresušnog inovatora teatra, reditelja Franka Kastorfa), na Trgu Roze Luksemburg, od 25. do 27. juna, u organizaciji dvojice filozofa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Alena Badjua (Alain Badiou) i Slavoja Žižeka održana je druga po redu konferencija na temu „Ideja komunizma”, ovoga puta posvećena bilansu socijalističkih zemalja.
Tačan naziv skupa glasio je Reč komunizam: između filozofskog kriticizma i aktuelnog bilansa socijalističkih zemalja, Ideja komunizma: filozofija i umetnost. Organizovan kao nastavak inauguralne londonske sesije, održane marta 2009, kada su u ponovnom promišljanju hipoteze komunizma učestvovali i mislioci poput Žaka Ransijera (Jacques Rancière) i Žan-Luka Nansija (Jean Luc Nancy), čije se odsustvo ove godine osetilo, skup je obuhvatio istraživače različitih horizonata, okupljenih u ponovnom čitanju, takoreći dobrovoljnom novom sricanju označitelja KOMMUNISMUS, istaknutog velikim slovima na fasadi teatra.
No, pre svega, kako razumeti neočekivano masovno interesovanje publike iz različitih krajeva sveta za jednu ovakvu konferenciju? U eri trijumfujuće nominalne demokratije, reč komunizam donedavno neizgovorljiva, svedena na muk i isključivo negativni bilans poraza, propasti, zločina učinjenih pod zastavom „boljeg”, delovala je zaista zauvek pohranjena u depo aveti protutnjalog i neupotrebljivog.
Baš iz tog razloga potrebno je izreći dužnu zaslugu organizatorima ovog skupa i njihovim gostima, jednom rečju svima koji su svih ovih godina, neprekidno, uprkos dominantnoj struji, radili na vraćanju u slobodan tok ove reči, ispale iz svojih dosadašnjih obala. Čuvajući tako dignitet njenog izvora koji ukratko znači težnju „ka idealu pravde i univerzalne jednakosti”, koji uveliko nadilazi sekvencu staljinističkog i državnog terora, odnosno „socijalističke diktature”.
Pozvani da govore u svoje ime, a nikako ne i u ime partije ili ma koje organizacije i izlažu subjektivna mišljenja verna politici emancipacije, mnogi su se bez dileme odazvali.
Kako je ideja komunizma, za Badjua medijacijska operacija koja vodi politici emancipacije, nužno uvek lokalna, nenasilna („nasilje nije opšta metoda, iako je legitimno odbraniti određeno mesto politike”), ali istovremeno i internacionalna, a kao završnicu, neku vrstu velikog refrena, Alen Badju će predložiti novi stih Internacionale: pored postojećeg „Bili smo ništa postanimo sve”, predlog je da se doda „Bili smo ništa, budimo svuda”.
Ovakvim zaključcima svakako prethodi specifični bilans ovog mislioca koji se već nekoliko decenija, od ključne knjige Može li se misliti politika, svodi na definitivno napuštanje perioda realsocijalizma, odnosno ratnog, militarnog komunizma i opsednutosti pobedom, koju su nosili u sebi eksperimenti državnog socijalizma proistekli iz trijumfa Drugog svetskog rata (po Badjuu: Jugoslavija, Albanija), te generalno prevazilaženje figure države-partije (ceo Istočni blok).
I dok je u Badjuovom slučaju pomenuti bilans dosadašnjeg iskustva bio krajnje sažet, on je čak gotovo potpuno izostao u nekoj vrsti manifesta početka nad počecima drugog sazivača i koorganizatora skupa Slavoja Žižeka, čiji kredo bi mogao da se rezimira u stavu: u starom ne postoji ništa što bi trebalo misliti niti preneti u novo.
Berlinski skup je sadržao i malobrojne referate koji su se se bavili striktno zadatom temom sazivača, ocenivši njenu nužnost. Tako su se pripadnici poljskog umetničko-teoretskog kolektiva Goldeks-Poldeks (Goldex-Poldex), polazeći od teze da je „jedno kritikovati kapitalizam, ali i socijalizam iz kapitalizma, ali sasvim nešto drugo iz srca realsocijalizma”, bavili detaljno ponovnim iščitavanjem povelje pokreta „Solidarnost”.
Prema mišljenju članova ovog kolektiva, inicijalni emancipatorski momenat solidarnosti, unije radnika intelektualnog i manuelnog rada, označiće momenat ontološkog komunizma, onih koji nisu hteli vlast, predstavljajući „mogućnost za novu mogućnost”, te joj se u tom smislu treba, ako ne vraćati, onda je sigurno, baš kao mogućnost, i dalje proučavati.
Sve u svemu, biće potrebno hrabrosti i imaginacije za promišljanje koncepta novog komunizma 21. veka, zaključak je oko koga su se svi učesnici berlinskog skupa složili (izdvojimo formalno zanimljivo, polifono i svečano po svom sadržaju, dekartovski mišljeno izlaganje Franka Rude i Jana Volkera Teze o privremenom komunističkom moralu).
Sačiniti danas detaljni, precizni, integralni bilans socijalističkog iskustva, ne samo sa strane užasa (počinjenog u ime komunizma), već sa strane onoga u njemu neprolaznog, za sva vremena, na čemu će počivati temelji svakog istinski novog, čini nam se, neodložnom nužnošću na putu tog priželjkivano novog.
Samo tada će moći da bude ostvarena hipoteza istinskog početka o kojoj govori i sam Alen Badju*. Udaljavajući se od „mesijanskog držanja, očekivanja spasonosnog događaja” koji donosi toliko iščekivanu novinu, podsetimo na njemu blisku tezu po kojoj „pripremiti se za početak, znači upisati situaciju u kategorije mišljenja vođene vernošću prema prethodnom početku”, da bi i sam zaključio: „Paradoks je da može da prihvati istinski početak samo onaj ko je veran onome što je bilo”.
* Iz još neobjavljenog razgovora sa Alenom Badjuom, 2007, kolektiv Emigrative art, u pripremi (izdanje Edicija Jugoslavija).
Ivana Momčilović
objavljeno: 10/07/2010.
