Izvor: Glas javnosti, 02.Jun.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče su svuda oko nas
Književna nagrada Bazara za pisce nežnijeg pola,“Žensko pero“ za „najbolju prozu, roman ili zbirku priča“ za 2008. godinu pripala je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar“ u izdanju „Arhipelaga“. Nagrada će književnici biti uručena u četvrtak u Skupštini grada Beograda. „Vašarski mađioničar“, prema rečima kritičara, donosi priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o svakodnevici i strasti. O nagradi i još po nečemu Jelena Lengold govori za >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Glas.
Kako ste primili vest o nagradi? Šta za vas predstavlja „Žensko pero“?
- Bila sam istovremeno oduševljena i prestravljena. Oduševljena jer sam dobila povratnu emociju od onih koji su čitali knjigu, a prestravljena činjenicom da moram, barem privremeno, da nastupam kao javna ličnost, sa svim pratećim stvarima koje to sa sobom nosi. Ja sam stidljiva osoba i ne funkcionišem sasvim prirodno kad je oko mene previše ljudi i previše zanimanja za ono što ja radim.
Šta mislite o podeli na muško i žensko pismo?
- Trudim se da o tome i ne mislim. Ako bih sve što radim suviše racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu, onda to više ne bi bilo istina. Recimo, s godinama sam shvatila da nosim u sebi mnogo elemenata feministkinje, a da na tome nikada nisam radila svesno. Samo sam, slušajući druge dugogodišnje feministkinje, zaključila da mnogo svojih životnih opredeljenja prepoznajem u njima.
Kako biste predstavili knjigu onima koji se tek spremaju da je pročitaju?
- Rekla bih im da pišem knjige koje nisu dosadne. Za većinu ljudi ovo je najvažnija stvar kad je knjiga u pitanju, iako ne žele da priznaju.
Ko su vaši junaci?
- To su uglavnom zreli komplikovani ljudi, koji žive naizgled obične živote, sa mnogo unutrašnjeg sadržaja. LJudi koji imaju svoje emotivne implozije i koji maštaju o tome da se otkače od obale i da krenu niz vodu, pa gde ih odnese.
MOJ BEOGRAD JE SVE LEPŠI
Kako izgleda život na relaciji Beograd-svet?
- Mnogo usamljenih noći u sobama dalekih koledža, mnogo pametnih ljudi koje sam upoznala i koji su podigli moje kriterijume o tome šta je intelektualac, mnogo relativizovanih stavova o tome ko je kakav na ovom svetu, veliki telefonski računi i svakojaki predeli u mojim mislima. Kad god se vratim kući, moj Novi Beograd je sve lepši i lepši!
Odakle crpete inspiraciju?
- Mislim da je Pol Oster napisao da se priče dešavaju onima koji umeju da ih prepoznaju. Priče su svuda oko nas. Čitav jedan život mogla bih da utrošim samo na to da posmatram ljude i da slušam njihove priče. A onda bih još jedan život provela samo razmišljajući o svemu onome sto sam čula.
Imate li književne uzore?
- Naravno, svi smo mi krenuli od nekih uzora i onda, inspirisani njima, polako pronalazili svoj put. Bilo je mnogo pisaca koje sam volela i koji su mi u određenom životnom dobu nešto značili. Ali, sabirajući sve te utiske, došla sam do toga da su tri knjige odredile moj život: Golobove „Grlice u šumi“, „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana i „Uteha stranaca“ Iana Mekjuana.
Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
- Ja sam ćutljivo dete sa bezobraznom maštom.
Na čemu trenutno radite?
- Ne pravim planove. Ne umem, a i kada pokušam, uglavnom se ne ostvaruju. Najbolje stvari dešavaju mi se kad im se uopšte ne nadam. Pišem uglavnom stihijski, uhvati me nekoliko meseci, pa onda mesecima ne radim ništa. Posle svake knjige se odmaram po nekoliko godina, ni sama ne znam zašto. Valjda čuvam u sebi neku energiju, kao ekspres lonac, ne progovaram dok ne počne da pišti i ispušta paru. I nikad ne znam šta se kuva u tom loncu. U tom smislu, ja sam svakom svojom knjigom iznenađena skoro kao i moji čitaoci.
