Izvor: Politika, 22.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče o muškom
Neki Šmaleovi nalazi poriču ustaljene predstave. On tvrdi da vojnički život, kao suštinski muški prostor, nije bio tako rodno isključiv u doba Tridesetogodišnjeg rata, kao i da je u svetu ranog novog veka bilo krize muškosti i nesigurnosti prema ženama
Istoriografske rodne studije nastale su u okviru istraživanja društvene istorije koja je tražila drugačije priče od dotad preovlađujućeg političkog/muškog narativa. Prvih nekoliko decenija istorija roda se bavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gotovo isključivo ženama ili seksualnim manjinama. Onda se, logično, ukazala potreba da se istraži i druga polovina priče o rodovima, ona muška. Kao i istorija žena, istorija muškosti se više razvijala u SAD nego u Evropi.
Knjiga Volfganga Šmalea „Istorija muškosti“ („Klio“, preveo sa nemačkog Vladimir Babić), jedna je od prvih sinteza koja se bavi istorijom muškosti u Evropi. Ili, kako sâm autor kaže, „muškostima“.
Knjiga se bavi različitim konceptima muškosti u novom veku, ali, naravno, počinje od srednjovekovnih predstava. Prvobitni uzor za rodne uloge u hrišćanskom svetu su Adam i Eva. Predstava o prvobitnom grehu i podeli odgovornosti za njega imala je uticaja i na koncepte muškosti u srednjovekovnoj Evropi. Renesansa je obnovila antičko divljenje prema bogolikom ljudskom telu, pre svega muškom, alije došlo i do definisanja drugih vrlina, moralnih i intelektualnih, koje nekog čine „pravim muškarcem“.
Jedna metodološka osobenost jesu grafičke šeme na početku svakog poglavlja, koje na osnovu karakterističnog slučaja (na primer, autobiografije Benvenuta Čelinija, Semjuela Pipsa, Urliha Brekera, savremene reklame za parfem), vrlo pregledno prikazuju osobine muškosti u određenom vremenu. Šmale koristi autobiografije i dnevnike izuzetno temeljno i precizno, da bi rekonstruisao autentična osećanja i društvene odnose. U nekim slučajevima izabira jednu istorijsku ličnost, na primer Luja Četrnaestog, kao paradigmu muškosti. Naravno, Šmale izuzetno vešto koristi i umetnička dela i prati fine nijanse koje oslikavaju promene u shvatanjima rodnih uloga.
Neki Šmaleovi nalazi poriču ustaljene predstave. Recimo o tome da vojnički život, kao suštinski muški prostor, nije bio tako rodno isključiv u doba Tridesetogodišnjeg rata; ili, da je u svetu ranog novog veka bilo krize muškosti i nesigurnosti prema ženama, a ne samo muške hegemonije i neosporavane patrijarhalne vladavine; ili, kako je industrijalizacija razdvojila posao i kuću, što je udaljilo očeve od dece.
Tek je osamnaesti vek, sa razvojem komunikacija (štampe) i integrativnih institucija kao što su škola i vojska, stvorio uslove za hegemoni koncept muškosti, koji potiskuje ranije raznorodne koncepte (alternativne, potkulturne itd.). Sa tim konceptom povezani su širi pojmovi, kao nacija, koja je odmah određena kao pretežno muška stvar. Srž hegemone muškosti su postali vojska i vojnički život, koji će, posle uvođenja opšte vojne obaveze u 18. i 19. veku, postati najopštije zajedničko muško iskustvo.
Hegemoni koncept muškosti je počeo da se povlači posle svog vrhunca u Prvom svetskom ratu. Totalitarni režimi su ga opet ojačali (u SSSR-u je do 1933. vladala seksualna liberalizacija, da bi posle toga došlo do retradicionalizacije i u ovoj sferi). Posle Drugog svetskog rata postepeno je potpuno razgrađen hegemoni koncept muškosti. Kao i u svim drugim oblastima društvenog i kulturnog života, i tu je 1968. velika prekretnica. Šmale pod „1968“ pravilno podrazumeva dve decenije od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih godina. Muškost je demilitarizovana, a hegemoni koncept uglavnom odbačen, ali je bilo i reakcija. Jedna od njih je opsesija oblikovanjem tela, koja postaje poslednji „zabran“ muškosti. Fiksacija javnosti na mišićavo muško telo je u neposrednoj vezi sa rastom feminizma, što je još jedan odgovor na „krizu muškosti“.
Ova knjiga više je od putokaza za studije muškosti koje su tek u povoju. Ona bi trebalo da široj javnosti olakša razumevanje nekih pojava u našem društvu koje direktno proishode iz „krize muškosti“. Kao i u drugim postsocijalističkim društvima, i kod nas je došlo do retradicionalizacije u periodu tranzicije. Umesto povećanja trpeljivosti prema drugom i drugačijem, u takvim društvima je došlo do porasta homofobije, mizoginije, svih oblika ponašanja karakterističnih za hegemonu muškost u krizi. Sve to nadovezalo se na jedan stariji, patrijarhalni model rodnih uloga, koji je najžilaviji baš u jugoistočnoj Evropi.
Predrag J. Marković
objavljeno: 23.10.2011.
